Arkan Hrvatskoj prodao 12 šlepera oružja i snimak?!

„Ostaje mi sada spomenuti dva najvažnija događaja oko Arkana, za koje mislim da ne bi smeli da ostanu državna tajna, ma kako to neki još danas žarko žele“, navodi Manolić.

Kako navodi, Željko Ražnatović Arkan „još je tokom istrage i boravka u Remetincu i pre režiranog suđenja postao dobavljač oružja za potrebe Republike Hrvatske“.

„Početkom 1991. godine, tačnije u aprilu te godine, Republika Hrvatska kupila je njegovim posredovanjem od njegove kompanije iz vojnog skladišta u Batajnici mnogo oružja, pretežno kalašnjikove AK 47 i protivtenkovsko naoružanje. Bila je reč o dvanaest šlepera oružja“, ističe Manolić.

Prema njegovim rečima, danas „valja otkriti neke detalje kako bi se priča o Arkanu dovela u pravi kontekst“.

„Ko je odobrio trgovinu oružjem sa Željkom Ražnatovićem Arkanom? Zašto ja, kao ondašnji predsednik Vlade, nisam imao informaciju o tim nabavkama? Da li je trgovina s njim bila pokriće za neke druge usluge, kako je to oružje plaćeno, zašto je celu operaciju vodio ’obaveštajni krug‘ i na strani kupaca i na strani prodavača? Možda odgovor znaju neki pojedinci iz Osijeka koji su onih dana bili gospodari života i smrti u Osijeku, a pretpostavljam da detalje znaju i neki danas živi Vukovarci, sklonjeni na ostrvu Krku, kao i oni koji su pratili šlepere do istovara“, navodi bivši hrvatski premijer.

On ističe da nije ispitivao „šta o tome znaju Glavaš, Perković i Šeks“, ali veruje da im detalji „nisu nepoznati“.

„Nekoliko dana pre plaćanja oružja Ražnatoviću Arkanu, naši pojedinci, u zgradi Županijskog suda u Osijeku, pripremiće dve aktovke pune zlata i srebra. Naime, oružje je navodno plaćeno zlatom i srebrom. Pitanja koja se i danas nameću glase — čije je bilo to zlato i srebro, ima li ono neku vezu s ubijenim osječkim švercerima zlatom, ko je, zapravo, osoba koja je zlato donela na Županijski sud u Osijeku i na kraju, kome je preuzimatelj aktovki zapravo predao pošiljku zlata? Je li reč o oružju koje se kasnije obilno preprodavalo po Slavoniji, je li deo otišao u Vukovar?“, piše Manolić.

Činjenica je da je dvanaest šlepera oružja stiglo i da je predato, a da je Arkan tih dana boravio u Remetincu. Postoji i informacija da je Arkan tim oružjem zapravo kupio svoju slobodu. Verujem da će ovi redovi izazvati neke pripadnike Službe za zaštitu ustavnog poretka, koji su pratili i preuzeli oružje, da se ipak javno ispitaju o pošiljci“, dodaje on.

Manolić navodi da o celom slučaju postoji i zabeleška u Državnom tužilaštvu.

„Iako su neki protagonisti ove priče mrtvi, pa i moj prijatelj Lazo Pajić, koji je o svemu ovome znao mnogo više, nema nikakvog razloga da se ta i s njom povezane istrage ne nastave, pogotovo zato što neke indicije govore kako su određena osječka ubiostva, pa i ono Josipa Reila Kira, imala veze sa Zagrebom“, piše svojevremeno najbliži saradnik hrvatskog predsednika Tuđmana.

Međutim, kako navodi, to nije sve o Arkanu.

„Hrvatska će se i 1992. godine koristiti uslugama Željka Ražnatovića. I ta će se operacija zbivati mimo mojih očiju, u najvećoj tajnosti. Štaviše, mislim da sam svesno bio isključen pri njenoj organizaciji zbog činjenice da smo predsednik Tuđman i ja tad već bili ’zategnuli konopac‘. Izborom ljudi koji će biti uključeni u tu operaciju, a neki su i danas živi, Tuđman, a posle i njegovi naslednici zatvorili su krug odanih i moćnih“, ističe Manolić.

Kako navodi, on i Tuđman su o brojnim obaveštajnim operacijama razmišljali različito, ponekad i dijametralno suprotno.

„Operacija nabavke video-zapisa o likvidaciji hrvatskih branitelja s Ovčare tema je o kojoj se i danas čovek mora zapitati: ’Predsedniče, čemu to?‘. U februaru 1992. godine predsednik Tuđman isplatiće dva miliona nemačkih maraka za nabavku video-zapisa koji je posedovao Željko Ražnatović, barem tako stoji u dokumentima, koje hrvatska država i danas ima. Gotov novac biće odnesen Arkanu, a video-kaseta, zamotana u aluminijsku foliju, biće predata predsedniku Tuđmanu u njegovoj porodičnoj kući u Nazorovoj ulici“, piše Manolić.

„Dokumenti koji govore o spomenutom video-zapisu takođe postoje; nadam se da nisu u međuvremenu uništeni, kao što postoje dokumenti koji pokazuju da Arkanovo hapšenje i suđenje u Zagrebu nije smatrano preprekom nastavku saradnje s tim čovekom. Arkan će ostati u kontinuiranom kontaktu sa Zlatkom Bagarićem, sve do Bagarićevog ubistva, ali i s Ferdinandom Jukićem, radnikom Službe za zaštitu ustavnog poretka, te s još nekim pojedincima, velikim hrvatskim biznismenima čija imena zasad ne bih spominjao“, dodaje on.

Manolićeve tvrdnje da je Republika Hrvatska kupila dvanaest šlepera oružja od Željka Ražnatovića i da je Tuđman lično naredio da se Ražnatoviću isplati dva miliona maraka za video-zapis ubistva na Ovčari, kako navodi „Telegram“, jesu dve tvrdnje koje „prilično dramatično menjaju hrvatsku (i srpsku) sliku o Arkanu, a deo su opsežnog poglavlja o poznatom slučaju Arkanovog hapšenja u Hrvatskoj početkom 1991. godine“.

Oni potom navode da su hrvatske obaveštajne službe dobile informaciju da Arkan priprema atentat na predsednika Tuđmana, kao i da je uhapšen u blizini Dvora.

Uhapsili su ga pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, ali srpske nacionalnosti, navodi „Telegram“.

U Remetincu ga je, tvrdi Manolić, slobodno posećivalo veoma mnogo ljudi, dok je u isto vreme njegov dosije nestao iz sudskog spisa, pa tako sudija, navodno, zaista nije imao mnogo izbora nego da Arkana osudi na samo dvadeset meseci zatvora, što nije podrazumevalo obavezni pritvor, pa je Arkan mirno napustio Hrvatsku.

Manolić je od preuzimanja vlasti u aprilu 1990. godine pa do eskalacije sukoba s Tuđmanom krajem 1993. i u 1994. godini, obavljao dužnosti člana Predsedništva Republike Hrvatske, pa predsednika Vlade, pa šefa obaveštajnih službi, pa, na kraju, predsednika saborskog Županijskog doma.

Uz sve to, Manolić je imao i najviše stranačke dužnosti u vreme dolaska na vlast HDZ i u prvim godinama rata.

Željko Ražnatović Arkan bio je osnivač i glavni komandant Srpske dobrovoljačke garde, a takođe je bio osnivač i prvi predsednik Stranke srpskog jedinstva, predsednik fudbalskog kluba Obilić, a pominje se i kao jedan od vođa navijača Crvene zvezde.

Ubijen je u Beogradu 15. januara 2000. godine.

Izvor: Sputnjik