Deklaracije još nema na vidiku

Krajem prošle godine bilo je maltene pitanje sedmice kada će pomenuta deklaracija ugledati svetlost dana, pa je onda Vučić to “odložio” za ovogodišnji Dan državnosti Srbije, a zatim je usledilo još jedno Vučićevo odlaganje za period nakon završetka lokalnih izbora u Beogradu. Ali, evo četiri meseca kasnije iz Vučićevih usta nema ni reči o deklaraciji, pa ne znamo ni šta će taj dokument sadržati, ni da li će neke konkretne mere biti zapisane u dokumentu, niti bilo šta drugo.

Šta više, sam Vučić je pre nekoliko meseci sasvim oprečno govorio o razlozima za probijanje sopstvenih rokova. Prvo je “želeo da dobije širu međunarodnu podršku”, da bi samo deset dana kasnije “iskreno” izgovorio kako “nije naročito ni zainteresovan za odobravanje kod svih u međunarodnoj zajednici”. Gotovo istovremeno, generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković objavio je da su “Srbija i Republika Srpska izradile važan starteški akt, koji će biti usvojen u formi prvog aneksa Sporazuma o specijalnim i paralelnim odnosima RS i Srbije”, te da će “taj akt obavezati na strateško delovanje kada je reč o pitanju zaštite kulturnog, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda”. Kao ni Vučić, tako ni Selaković nije govorio za čije su “odobravanje” zainteresovane vlasti u Beogradu da bi “strateški akt” bio usvojen i zašto im je, zapravo, bilo čije “odobravanje” potrebno kad već deklaraciju usklađuju sa Sporazumom o specijalnim i paralelnim odnosima RS i Srbije. Tim pre što je taj sporazum, praktično, ugrađen u Dejtonski mirovni sporazum, pa, shodno tome, ne bi trebalo da predstavlja smetnju nikome u “međunarodnoj zajednici”.

Sledom toga, teško je poverovati da je neko iz Moskve u celoj toj priči video nekakvu smetnju, kao što je lako pomisliti da je nekome u Briselu ili Vašingtonu nešto zasmetalo u donošenju deklaracije čiji tekst još nije ni objavljen. Ili je, može biti, iz Beograda i na te adrese, između ostalih, poslat predlog teksta na “pregled”, pa se tamošnjim “lektorima” i “korektorima” nešto u tekstu nije svidelo? A ako predsednik Srbije već “nije naročito zainteresovan za odobravanje” i u Briselu, Vašingtonu i Berlinu, postavlja se pitanje šta čeka sa objavom i usvajanjem teksta Deklaracije o opstanku srpskog naroda, odnosno prvog aneksa Sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama Srbije i RS, kako to naziva Selaković? Konkretnog odgovora na to pitanje mesecima nema iz zgrade Predsedništva Srbije.

Istina, premijerka Srbije Ana Brnabić “drznula” se pre dva meseca da ponudi nekakav odgovor, rekavši da je “krajnje vreme za donošenje deklaracije”.”Mislim da je tekst deklaracije sada manje-više gotov. Zahvaljujem i predsedniku Srpske Miloradu Dodiku na strpljenju jer smo se mi u deklaraciji malo više bavili Kosovom”, rekla je Brnabićeva. A onda je nešto slično, pre petnaestak dana, pomenuo i sam Dodik, podsetivši da je Vlada Srpske “prihvatila tekst deklaracije i poslala na potvrđivanje u institucije vlasti Srbije”. “Srbija je u ovom stalnom previranju oko Kosova. Mislim da je iz tog razloga to nešto odloženo. Ali, niko nije povukao taj predlog i verujem da će on doći na dnevni red”, ustvrdio je Dodik. Naravno, ni Dodik nije obznanio tekst deklaracije, što se, istini za volju, od njega nije ni moglo očekivati, jer Vučić nije dao ni politički signal za to, a kamoli “zeleno svetlo”.

No, iz Dodikove izjave, a pogotovo iz izjave premijerke Srbije, jasno se može iščitati da donošenje deklaracije itekako ima veze sa pitanjem Kosova i Metohije. Šta znači premijerkino “mi smo se u deklaraciji malo više bavili Kosovom”, verovatno mnogo više zna Vučić, kao idejni tvorac deklaracije. Dakako, Vučiću je svojstvena mistika kojom obavija celu ovu priču o deklaraciji Srbije i RS skoro godinu dana, baš kao što je činio i sa pričom o finalizovanju “Sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa” kao delu Briselskog sporazuma potpisanim sa Prištinom. Pritom je interesantno da se, odugovlačenjem sa donošenjem deklaracije Srbije i RS, Vučić sve više primiče postizanju “Sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa” sa Prištinom, koji je Brisel zacrtao za 2019. godinu, mada se ne bi protivili da se to dogodi i krajem ove godine.

To upućuje da će Vučić pokušati da donošenje deklaracije Srbije i RS što više vremenski približi postizanju pomenutog sporazuma sa Prištinom, kako bi svima onima koji budu nezadovoljni ovim drugim sporazumom ponudio deklaraciju Srbije i RS kao neku vrstu utehe i tako pokušao da kanališe njihovo nezadovoljstvo. Takva računica da ako se u deklaraciji bude “malo više bavio Kosovom”, a u sporazumu sa Prištinom malo manje pravima Srbije i Srba na Kosmetu – možda može poslužiti kao neka vrsta anestezije za Srbe sa obe strane Drine. Ali, šta ako se nezadovoljni “pacijenti” probude sa ozbiljnijim komplikacijama od predviđenih nakon takve političke “operacije”? Otuda se valjda Vučić u poslednje vreme najčešće i predstavlja kao jedini srpski političar koji može da na Kosmetu “spasi što se spasiti može”. Pa ako već to svoje “spasenje” ne bude mogao da proglasi kao svoju veliku pobedu, onda će mu za tu svrhu moći da posluži i deklaracija Srbije i RS.

U tom smislu za Vučića nije od presudne važnosti da li će se njegovo “spasenje” Kosmeta vremenski podudariti sa “pobedničkom” zajedničkom deklaracijom sa RS: sasvim je moguće da najpre donošenjem deklaracije bude proglašena “pobeda”, prosto zato što je tu manje prepreka, a i ta deklaracija će, svakako, imati mnogo više poklonika među Srbima negoli “Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa” sa Prištinom. S druge strane, više bi Dodiku odgovaralo da deklaracija Srpske i Srbije bude usvojena pre 7. oktobra, kada se održavaju izbori u RS i BiH, u uverenju da bi tako dobio snažan predizborni vetar u leđa, ali i sam Dodik je svestan da će poslednju reč dati Vučić.

Pitanje je, međutim, koliko će imati smisla deklaracija ako bude sazdana od opštih mesta poput “zaštite kulturnog, duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda”, a ne bude sadržavala konkretne mere za očuvanje i zaštitu prava Srba. Tu se, međutim, ponovo vraćamo na Kosmet, gde se ta prava najčešće urušavaju. Moguće je da Vučić veruje da će tu praksu prekinuti potpisom – svojim ili premijerkinim – na “Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa” sa Prištinom. Pa da to svoje uverenje, pre ili kasnije, pokuša da prenese na što veći broj Srba potpisivanjem zajedničke deklaracije sa Srpskom, sve sa političkim oreolom svesrpskog “spasioca”. Ali, takva vrsta “spasenja” mnogo je bliža goloj manipulaciji ne samo građanima, nego i osnovnim pravima naroda čijim se zaštitnikom “spasilac” proglasio.

(Nova srpska politička misao)