Kako je Hrvatska spriječila Srbina da kupi „Kraš“?

Mali akcionari „Kraša“ su svoje akcije prodali tamošnjoj „Mesnoj industriji braće Pivac“ uprkos tome što su za akciju dobili 190 kuna manje nego što je nudio srpski biznismen i njegova kompanija „Kapa star limited“ sa sedištem na Kipru.

Ništa srpsko u Hrvatskoj nije dobrodošlo

Kupoprodajni ugovor kojim je kompanija braće Pivac postala većinski vlasnik „Kraša“ odmah je overen, a time i nedvosmislen stav komšija da između Hrvatske i Srbije ne priznaju dvosmernu ulicu kada su biznis i investicije u pitanju. U Hrvatskoj i dalje ništa srpsko nije dobrodošlo.
Šaranović će tako sa nešto više od 25 odsto akcija „Kraša“ biti manjinski akcionar, a braća Pivac su sa kupljenih 18,4 odsto akcija dosegli 52 odsto kompanije i postali većinski vlasnik poznatog hrvatskog brenda.

„Bili smo upozoreni da Mesna industrija Braće Pivac i Kraš ESOP sinhronizovano deluju tako da ovakav razvoj događaja u potpunosti potvrđuje takva nagađanja, a sada je to i službeno potvrđeno potpisom ugovora“, bio je Šaranovićev kratak komentar.

Nije vredelo to što je za akciju nudio 1.050 kuna, za razliku od 860, koliko su na kraju platila braća Pivac, ali ni Šaranovićeva uveravanja izneta samo tri dana ranije da ne planira da „Kraš“ seli u Srbiju.

Da se kada je u pitanju nedodirljivost hrvatskih kompanija neće ništa menjati i nadalje, jer je to, očigledno, dugoročna politika Hrvatske, koju ne zanimaju pravila tržišne utakmice, jasno je i zbog uslova na koje se obavezao kupac „Kraša“. Akcije te kompanije on ne sme da proda narednih 10 godina, a ako dođe do prodaje, naredni vlasnik mora da zadrži proizvodnju na postojećim lokacijama, sva prava radnika iz kolektivnih ugovora i drugih dokumenata koji se tiču radničkih prava.

Hrvatska ne menja praksu

Komentarišući ovakav ishod, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji Božo Drašković kaže za Sputnjik da se, u suštini, ništa nije promenilo u odnosu na dosadašnju praksu Hrvatske koja se može okarakterisati kao ekonomski nacionalizam.

„Kanali ka investiranju su jednosmerno otvoreni kada je reč o odnosima između Srbije i Hrvatske iz pravca Hrvatske ka Srbiji, ali su zatvoreni iz pravca Srbije, ili srpskih kompanija, ili vlasnika iz Srbije ka Hrvatskoj, pa i Sloveniji. Naprosto, to tako funkcioniše već decenijama“, podseća ovaj ekonomista.

Dok Srbija drži otvoreno tržište prema tim zemljama bivše Jugoslavije, one imaju direktne ili indirektne mere kojima sprečavaju dotok nepoželjnog kapitala, kaže on.

U slučaju „Kraš“, Hrvatska tu kompaniju doživljava kao nacionalni brend sa dugom tradicijom, koji dobro posluje.

„Pošto oni brane nacionalni brend, sprečili su upliv kapitala koji ima srpski predznak. Svakako da su to uradili kršeći pravila konkurencije, čak i sporazume koji važe o slobodnom kretanju kapitala i novca“.

Da je bilo suprotno, „Kraš“ više ne bi bio hrvatska kompanija, a profiti koji se ostvaruju bili bi transferisani vlasnicima u drugoj zemlji. Prema tome, u ovom slučaju se radi o klasičnom potezu ekonomskog nacionalizma, nedvosmislen je Drašković.
To je potpuno jasno tim pre što, kako napominje, proizvodnja slatkiša ne spada u strateške grane privrede kakve su, na primer, namenska industrija ili energetika, gde, razumljivo je, svaka zemlja vodi računa o tome do koje mere će strani kapital biti prisutan u njima.

Skriveni tokovi novca

Da je to u neku ruku državni projekat, on objašnjava i pitanjem cene akcije.

Srpski biznismen okusio gorčinu hrvatskih slatkiša

„Ako neko nije bio spreman da plati traženu cenu, on je morao (u ovom slučaju Mesna industrija braća Pivac) da traži dodatne izvore finansiranja. Komercijalne banke bi svakako dobro razmislile o tome da li postoje rizici kreditiranja. Znači, tu najverovatnije postoje skriveni tokovi novca za podršku da bi se te akcije kupile“, kaže sagovornik Sputnjika.

Nijedan vlasnik akcija neće ih prodati po nižoj ceni ako može da ostvari veću. S obzirom na to da nisu mogli da nateraju male akcionare da prodaju akcije po nižoj ceni, morali su da obezbede veću cenu i dodatne izvore finansiranja. A ponekad dodatni izvori finansiranja, kako kaže Drašković, jesu i podrška koju može da obezbedi država.
Mali akcionari u svakom slučaju neće biti na gubitku, razlika u ceni akcija je sigurno nečim kompenzovana, tvrdi profesor Beogradske bankarske akademije.

Rizična investicija za Srbina

Sagovornik Sputnjika zaključuje da bi pokušaj srpskog biznismena mogao i da ga košta. Nije stvar samo u tome što kao manjinski akcionar u narednih deset godina neće moći da računa na preuzimanje kompanije.

„Kada se dogodi da neko drugi preuzme većinski paket akcija, on neće biti sklon da otkupi preostali deo od manjinskog akcionara, u ovom slučaju vlasnika iz Srbije. On će, zapravo, na dugi rok imati probleme sa rizičnom investicijom“, ocenjuje Drašković.

Opšte je poznato da su se dosad kao bosi po trnju proveli oni malobrojni biznismeni iz Srbije koji su pokušali da investiraju u Hrvatskoj. Slučaj „Kraš“ je potvrda da, najverovatnije, pomaka neće biti ni u narednoj deceniji, i da jednosmerna ulica i dalje ostaje.

(Sputnjik)