Radovanović: Slabljenje virusa je gruba zabluda

Prvi talas virusa, sudeći po brojkama i javno dostupnim statistikama, u Srbiji polako prolazi. U intervjuu za "Blic" prof. dr Zoran Radovanović ipak podseća da virus ne može tek tako, volšebno, da ispari, te da su mere opreza i dalje potrebne.

Korona, dva meseca kasnije. Kolika je danas realna opasnost, koliko je zapravo virus oslabio?

- Nedeljama je život bio skoro sasvim zamro, što ni srpska ni neka mnogo jača privreda ne može dugo da izdrži. Vraćanje u uobičajeni kolosek je neminovnost. Jedino je važno da popuštanje mera bude postupno i da se neke od njih razvuku bar do početka juna. Najstariji deo populacije mora da ostane oprezan sve dok se broj novoobolelih ne svede na nulu ili bar bude manji od pet do deset osoba. Pozornost se prevashodno odnosi na održavanje fizičkog rastojanja i pranje ruku. Dobro bi bilo da te navike postanu trajna norma.

Da li je neminovno da imamo drugi talas epidemije, kako bi se on manifestovao ukoliko ga bude?

- Ova bolest ne može spontano da nestane. Kada bismo trenutno odustali od protivepidemijskih mera, mogli bismo da se suočimo sa drugim talasom pre kraja juna. Dovoljno smo razumni da to ne učinimo, pa se dramatičniji susret sa virusom, uz njegovu eventualnu sporadičnu pojavu tokom leta, očekuje na jesen ili početkom zime.

Tokom poslednja dva meseca sigurno se zarazilo mnogo više građana nego što je laboratorijski potvrđeno. Ipak taj broj, čak i ako je dvadesetostruko veći, jedva dostiže tri odsto populacije. To je suviše nizak nivo kolektivnog imuniteta da bi značajnije uticao na epidemijsku krivu. Ima novoiskrslih bolesti čiji je prvi talas bio najizraženiji, a potom bi usledili talasići, kao sve manji potresi posle zemljotresa. Bilo je, međutim, i primera poput španske groznice 1918. godine, kada je drugi, jesenji talas odneo najviše žrtava.

- Naučili smo da, kad zagusti, spas mogu da pruže samo pravi profesionalci. I građani su, bar velikim delom, naučili kako da se čuvaju. To je dragoceno iskustvo za naredni talas, jer država neće moći ponovo da zaustavi život, jer bi to vodilo bankrotu ili dužničkom ropstvu. U mnogo većoj meri nego sada rešenje će se tražiti u samodisciplini, uz ograničene mere zabrana.

Šta vam najviše smeta, u smislu svih stvari koje smo kao država radili u poslednja dva meseca? Šta je moglo drugačije?

- Nakon erupcije obolevanja, malo šta je moglo da se učini da bude drugačije nego što je bilo. Kad upadnete u reku, mašete rukama, a ne vredi vam mnogo žal što niste naučili da plivate. Morali smo da se pripremimo, jer Svetska zdravstvena organizacija (SZO) već godinama upozorava da nas čeka ovakva ili još mnogo pogubnija pandemija. Bilo je samo pitanje vremena kad će ona da se desi. Isto važi i za neku narednu pandemiju. Pametnome dosta.

A, najviše su mi smetali početak i kraj. Početak zbog sprdnje s dolazećom pretnjom, a kraj zbog načela „lako ćemo”, oličenog u naglom popuštanju stega.

Bili smo svesni starosnih odstupanja u pogledu toga ko pati od ozbiljnije forme bolesti. Ali, ostalo je niz neodgovorenih pitanja o tome kako tačno virus deluje na decu i kako funkcioniše sa ljudima različitog uzrasta. Šta smo naučili?

- Potvrdila su se saznanja ranije pristigla iz sveta o tome da novi virus korona pogađa i decu, ali da ona ili ne ispoljavaju znake bolesti ili je preleže u blagom obliku. Još uvek je nejasna njihova uloga u prenošenju zaraze na odrasle. Takođe se potvrdilo da smrtnost u najstarijoj uzrasnoj grupi dostiže 15 odsto, pa i više.

Postoji nada da će toplije vreme leta doprineti sprečavanju masovnih slučajeva zaraze, što je zasnovano na povezanosti toplih mesta i nižeg stepena obolevanja stanovništva. Imamo li stvarnih dokaza za tu korelaciju?

- Iskustvo pokazuje da mnoge infekcije disajnih organa imaju sezonski karakter, što znači da se leti povlače. Razloge možemo da tražimo u okolnosti da se leti više vremena provodi na otvorenom, tj. ljudi su manje zbijeni. Pored toga, tu su i sunčevi zraci. Oni, naravno, ne utiču na preletanje kapljice s jedne sluznice na drugu, ali čine da klice kraće opstaju na zagađenim predmetima (setimo se zašto se peru ruke). Povrh svega, mada je u slučaju Covida 19 uloga zaraznog aerosola mala, ipak nije isključena, a i u tim česticama virus leti kraće opstaje.

Mislite li da je puno ljudi u Srbiji imalo asimptomatski oblik infekcije?

- U celom svetu tokom ove pandemije dominirali su besimptomni i klinički blagi oblici bolesti. Shodno očekivanju, to se ponovilo i u Srbiji. Dospevanje u jedinicu intenzivne nege bilo je izuzetak.

- Kako to obično biva, kada sistem zakaže, sve zavisi od herojstva pojedinaca. To su hiljade zdravstvenih radnika koje su nedeljama predano pomagale obolelima, često bez potrebne opreme. Oni su bili i ostaće anonimni za široku javnost, a pamtiće ih oni kojima su pomogli.

Da li ste videli bilo kakve znake da su zemlje koje su isprobale bilo koju od različitih strategija kolektivnog imuniteta imale pozitivne rezultate?

- Vi verovatno mislite na zemlje koje su, suočene sa neminovnim, rešile da zažmure, puste da epidemija protutnji, narod stekne otpornost (doduše, po cenu ko živ, ko mrtav), a privreda ostane malo pogođena. Međutim, nigde u svetu takav pristup nije bukvalno i bezrezervno primenjen.

Švedska je uvela relativno blage mere, uz savet svojim građanima da poštuju fizičku razdvojenost, ali je kasnije zaoštrila politiku. Sada švedskog glavnog epidemiologa optužuju za 2.500 smrti. Velika Britanija i SAD su takođe opušteno dočekale ovaj izazov, ali su vremenom sve više pooštravale stege. Sada se kaju zbog neblagovremene reakcije.

(Blic)