Gdje na svijetu možete najlakše da se obogatite?

U istraživanjima, što sociološkim, što ekonomskim, Eja je došao do sledećih zaključaka (može se reći i preporuka za svakoga kome je bogatstvo cilj), prenosi Bonitet.com.

Odgovor jednog sociologa

Na samom početku bavljenja ovom temom prvi konkretan odgovor Eja je dobio od svog cenjenog profesora sociologije: „Ako ti je cilj u životu da se obogatiš, najbolje bi bilo da se rodiš u društvu gde je slobodno tržište, gde su mali porezi i minimalna intervencija države. I, svakako, ne bi trebalo da studiraš sociologiju ako bi da se obogatiš.“

Koji je odgovor ekonomista?

„Pre nego što vam kažem gde na svetu je najlakše da se obogatite, bilo bi dobro da pre svega definišem pojam ’bogatstvo’. Po jednom od cenjenijih izveštaja (The Wealth Report 2014), bogat je pojedinac čija je ’neto vrednost’ veća od 30 miliona dolara. Zovemo ih i ultrabogati. Po ovom kriterijumu, na svetu je sada više od 170 hiljada ultrabogatih, a ovo je prvih pet zemalja koje mogu da se pohvale najvećim brojem bogataša: SAD (40 hiljada), Japan, Nemačka, Velika Britanija, Kina“, napisao je 2018. godine Harald Eja pošto je završio izveštaj nakon istraživanja.

Bogatstvo po glavi

Ali, kakva je slika sveta ako se računa broj ultrabogatih po glavi stanovnika? Eja piše:

„Ako se izuzmu ’poreski rajevi’ kao što su Kipar, Švajcarska, Hong Kong, Singapur ili Monako, slika sveta sa brojem bogatih na milion stanovnika je ovakva: Norveška, Švedska, Novi Zeland, Kanada, Danska (179 ultrabogatih na milion stanovnika). Gde su SAD na ovakvoj listi? Na sigurnom 13. mestu“, piše Eja.

Kada su milijarderi tema, brojke se menjaju. Tačnije, ako bi se pod bogatstvom podrazumevala neto vrednost od milijardu dolara, a verujući Forbsu, na petom mestu je Nemačka (1,2 milijardera na milion stanovnika), na četvrtom SAD, na trećem je Norveška, na drugom Švedska i na prvom Island.

Kako je svet došao do ovakve raspodele gde su skandinavske zemlje, „socijalistički sistemi“, postale pogodna okruženja za povećanje broja ultrabogataša? „Ovo je misterija“, zaključio je sociolog i iz svog istraživanja izveo dva ključna razloga.

Dva su razloga

Prvi razlog koji je Eja naveo kao ključni kada se govori o zemljama pogodnim za bogaćenje je besplatno obrazovanje.

„Slobodno visoko obrazovanje za sve i povoljni studentski krediti pokreću ljude da koriste svoje talente i zarađuju novac. Istraživanja potvrđuju da je zbog ovakvog obrazovanja u skandinavskim zemljama daleko više ’self-made’ uspešnih i bogatih nego u SAD. U Danskoj je čak 14 odsto bogatih uspelo da od nule naprave mnogo novca. U SAD je obrazovanje veoma skupo“, navodi Harald Eja.

Drugi razlog i finale

Drugi razlog zbog koga bi vas sociolog Eja poslao u skandinaviju ako maštate o bogatstvu je sledeće poređenje sa SAD.

„Ako ste u Americi i kupujete namirnice, na kasi će vas zateći i zaposleni koji će vam pomoći da kupljene potrepštine spakujete u kesu. U Norveškoj za to nemate nikoga od pomoći. Sami ćete učitavati kodove proizvoda i sami ćete platiti. Ako plaćate putarinu u Americi, u kabini će vas zateći čovek koji će vam naplatiti sledovanje. Skandinavci koriste elektronsku naplatu putarine.

Čak i ako u SAD odete u javni toalet, i tamo će vas zateći zaposleni. U skandinavskim javnim toaletima od zaposlenih nema nikoga i čak se toaleti sami automatski čiste posle upotrebe.

Krivac za ovako drugačiji pristup mnogim uslugama su skandinavski sindikati. Da bi postigli zahtevani minimum zarade, skupo je da jedan supermarket ima zaposlenog pakera ili javni toalet čistača. Njihova plata bi bila tri puta veća za istu poziciju u SAD i zato su mašine morale da preuzmu posao. Nova tehnologija povećava produktivnost u društvu koje na duže staze povećava i zaradu“, u jednom od svojih finalnih pregleda napisao je Eja.

Najlakše da se čovek obogati

Prema istraživanju pomenutog sociologa, tri tačke u skandinavskom okruženju su veoma važne i ključne ako želite da se obogatite: visoki porezi koji obezbežuju besplatno ili povoljno školovanje i više talentovanih koji se uključuju u ekonomiju; jaki sindikati koji ne odustaju od borbe za povećanjem produktivnosti; velikodušne države koje teraju sindikate da prihvate smanjenje broja zaposlenih jer će u tom slučaju pojedinac biti dobro zbrinut.

(B92  Foto:  Depositphotos/IgorTishenko)