Dojče vele najavljuje godinu mraka u Republici Srpskoj

Slom termoelektrana Ugljevik i Gacko nije bio iznenađenje, nego predvidljiv epilog višedecenijske nebrige i izostanka ozbiljnih investicija. Političke elite Republike Srpske više su bile posvećene blokadama državnih institucija, nego stabilnosti elektroenergetskog sistema.

Operativni zastoji razotkrili su ne samo dotrajalost opreme, već i duboku zavisnost od uvoza električne energije, koja Republiku Srpsku košta milione. Još donedavno, stabilna isporuka struje bila je jedan od ključnih aduta vlasti, a Republika Srpska jedan od najvećih izvoznika električne energije u regionu.

Bez rizika, nema profita

Balast arbitražne presude i spor sa Slovenijom dodatno su opteretili taj sektor. Trećina proizvedene električne energije sada se preusmjerava nekadašnjem partneru iz bivše republike, sa kojim su prije rata zajedničkim sredstvima gradili RiTE Ugljevik.

RiTE Ugljevik danas predstavlja idealan primjer kako se energetska politika u Republici Srpskoj pretvorila u privatni biznis nekolicine ljudi, a ne instrument javnog interesa. Ruskom oligarhu je preko kompanije Komsar godinama ostavljena koncesija nad ključnim zemljištem i budućim kopovima, uz obećanja stotina miliona evra investicija. Realni rezultat su, međutim, rupa u bilansima i termoelektrana koja nema uglja ni za jednu smenu.

„Do sada smo preuzeli 74 odsto Komsara. Gas – Res je sada vlasnik tog dijela i na taj način je ovlašćen da donosi odluke. Odluka će biti da se izvrši prenos koncesionog prava sa Komsara na Ugljevik. Na taj način će biti omogućeno korišćenje eksploatacionog polja Ugljevik-Istok 2“, rekao je resorni ministar Petar Đokić, sumirajući stanje u RiTe Ugljevik.

Žrtvovanje energetske bezbjednosti

Umjesto da upravlja strateškim resursom, vlast je pristala na model u kojem javno preduzeće snosi rizik, a privatni partner izvlači profit. Ranije je između ruskog oligarha Rašida Serdarova i vlade Republike Srpske dogovorena kupovina Komsara u ukupnom iznosu od 240 miliona maraka. Do sada je isplaćeno oko 180 miliona, a indikativno je da u budžetu za narednu godinu nije planirana isplata preostalog duga od 60 miliona maraka.

„U 2026. vjerovatno će računi za uvezenu struju opteretiti budžet. U tom slučaju, ili doći do pameti vlasti ili pobune građana, koji neće htjeti da prihvate toliku nesposobnost onih koji upravljaju elektroenergetskim sistemom“, kaže Pavlović.

Komsar je ogolio spregu vlasti, koncesija i partijskog kapitalizma. Vlada Republike Srpske godinama je branila taj aranžman kao „strateško partnerstvo“, iako je bilo jasno da se radi o klasičnom zarobljavanju javnog resursa.

U tom okviru, Ugljevik nije samo tehnološki problem, već politički projekat u kojem se energetska bezbjednost svjesno žrtvuje zbog interesa koncesionara bliskih vlastima.

Litijum

Dok termoenergetski model puca po šavovima, Republika Srpska se okreće litijumu. Švajcarska kompanija ArCore traži koncesiju na Majevici, obećavajući sirovine za njemačku industriju baterija, ali istovremeno izazivajući proteste u Tuzli i Semberiji zbog straha od zagađenja i „prodaje Majevice“.

Na jednoj strani ugalj koji hrani propale termoelektrane, na drugoj litijum za kojim tragaju strani divovi poput ArCore i Rock Tech na Majevici. Aktivisti upozoravaju da se tu ne radi o pojedinačnim projektima, nego o obrascu devastacije osjetljivog ekosistema Jadar–Majevica, sa prekograničnim zagađenjem koje ne poznaje administrativne linije.

„Ujedinili smo se protiv ekocida. Priroda ne poznaje granice, a ni mi. Naše institucije nas izdaju, a BiH i Srbija postaju rudarske kolonije Evrope“, rekla je ranije za DW aktivistkinja iz Kaknja Hajrija Čobo, komentarišući planove za rudarenje litijuma u pograničnim opštinama BiH i Srbije.

Južna interkonekcija i rastuća nezaposlenost

U Federaciji BiH jedna od ključnih infrastrukturnih investicija – Južna gasna interkonekcija – godinama je stajala blokirana zbog političkog spora oko sjedišta kompanije koja bi upravljala projektom. Hrvatska strana insistirala je na novom preduzeću sa sjedištem u Hercegovini, dok stranke sa sjedištem u Sarajevu nisu odustajale od toga da posao preuzme postojeća kompanija BH-Gas.

Američko preuzimanje projekta praktično je presjeklo višegodišnju blokadu, ali više kao geostrateški manevar nego kao rezultat domaćeg konsenzusa. Sjedinjene Države nude razvoj gasovoda dužine do 170 kilometara i pristup LNG terminalu.

Ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine Elmedin Konaković ocijenio je ponudu američke strane kao izuzetno povoljnu, uz otvoreno priznanje da se domaći akteri sami teško mogu dogovoriti.

„Možemo dobiti važnu ulogu u transportu gasa sa Krka prema drugim zemljama. Super ideja američke administracije i znajući njih mislim da ćemo sada upravo krenuti u realizaciju“, rekao je Konaković, pojašnjavajući da bi američka kompanija po tom konceptu trebala dobiti koncesiju na period od 30 do 50 godina.

Dok Amerikanci nude rešenje za infrastrukturu, FBiH se istovremeno bori sa rastućom nezaposlenošću i odlaskom radne snage. Najnoviji podaci Poreske uprave Federacije BiH potvrđuju pad zaposlenosti za više od 10.000 radnih mjesta u 2025. godini.

„Taj trend je nažalost prisutan već par decenija unazad. U zadnje četiri godine odlaze radnici, ali raste zaposlenost. U 2025. godini odlaze radnici, ali pada broj zaposlenih“, upozorava ekonomski analitičar Admir Čavalić.

Vijadukt, koncesije i kolonijalni ciklus

Godinu su obiljležile i koncesije, ali ne kroz pametno upravljanje resursima i prikupljanje naknada koje bi jačale budžete, nego kroz nove finansijske udare po javne kase. Na naplatu je ponovo došlo amatersko upravljanje državom, iako će veliki dio javnosti tvrditi da se radilo o „vešto odrađenom poslu“ kroz koji je izvučeno 100 miliona maraka odštete.

„Kada smo dobili tu tužbu od Slovenaca, ja sam vidio da su vlasti Republike Srpske napravile takve pravne greške da to ne bi uradio ni student druge godine prava“, prisjetio se tadašnji pravobranilac BiH Mlađen Mandić, opisujući i susret sa dvojicom predstavnika slovenačke kompanije Viadukt.

„Oni su nudili nagodbu, vansudsko poravnanje od milion evra. Da im se isplati kao odšteta“, kaže Mandić, navodeći da je taj zahtjev odbijen. Epilog je isplata slovenačkoj firmi 100 miliona maraka po osnovu arbitražne presude.

Spor sa Viaduktom tako je prerastao iz pravne sapunice u simbol nesposobnosti BiH da zaštiti vlastite interese. Dug je narastao na više od 100 miliona maraka, dok istovremeno druge koncesije, posebno za obnovljive izvore energije, stoje zarobljene u raljama entitetskog nadmetanja.

Izlaz iz rudarske kolonije ili dublji kolaps?

Prognoze za narednu godinu ostaju sumorne bez radikalnog zaokreta u javnim politikama, stav je većine ekonomskih stručnjaka. Južna gasna interkonekcija ima potencijal da stabilizuje snabdijevanje Federacije i podrži rast BDP-a, ali samo ako se uklopi u širu strategiju integracije elektroenergetskog sistema na nivou cijele zemlje.

„Prirodni gas koji dolazi gasovodima je jedino isplativo. Južna interkonekcija ne spasava Bosnu. Naprotiv, platićemo ga četiri puta skuplje od postojećeg, jer se radi u ukapljenom gasu“, kaže ekonomista Zoran Pavlović. 

Termoelektrane u Republici Srpske nalaze se pred jasnim raskršćem. Ili će biti predmet ozbiljnih investicija i restrukturiranja, ili će njihovo nekontrolisano gašenje proizvesti još veće troškove i nestabilnost. Litijumske koncesije moraju biti odbačene ili redefinisane, tako da prioritet postane zdravlje stanovništva, zaštita životne sredine i stvarna dodatna vrijednost za domaću ekonomiju.

U suprotnom, BiH će ostati uhvaćena u matricu rudarske kolonije – zemlje koja svoje resurse prodaje u bescjenje, a građanima ostavlja zagađenje, dugove i trajnu energetsku i socijalnu nesigurnost.

(DW)