Profesor iz Zagreba krio identitet dok je savjetovao studente

Identitet je prikrivao, prema sopstvenom priznanju, da ne bi „hranio Vučićev narativ o obojenoj revoluciji”.

Njegovo pismo sada otvara ozbiljno pitanje, zbog čega je javnost Srbije morala da ostane u neznanju o tome ko joj iz inostranstva upućuje političke savete.

Zagrebački profesor Aleksandar Maršavelski odlučio je da se predstavi srpskoj javnosti tek posle parlamentarnih izbora, kada je Studentska lista već ostvarila pobedu. U pismu objavljenom u „Danasu” otkrio je da je upravo on autor tekstova potpisivanih kao „Prijatelj studenata”, ali i da je njegovo angažovanje daleko prevazilazilo pisanje novinskih komentara.

Maršavelski je, prema sopstvenim navodima, dolazio u Beograd, držao predavanja na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka, posećivao fakultete u blokadi, razgovarao sa profesorima i učesnicima studentskog pokreta i iznosio konkretne predloge za njegovo političko organizovanje.

Sve to vreme čitaocima „Danasa” predstavljao se pseudonimom.

Politički razlog za prikrivanje identiteta

„Nisam želeo da hranim Vučićev narativ o 'obojenoj revoluciji', pa sam pisao pod pseudonimom”, objasnio je Maršavelski.U toj rečenici sadržana je suština slučaja. Autor sam priznaje da identitet nije prikrivao iz književnih ili akademskih razloga, već zbog političke procene kako bi javnost mogla da protumači njegovo angažovanje.

Dakle, smatrao je važnim da studentima u Srbiji upućuje političke poruke, ali ne i da čitaoci znaju ko im se obraća.

Posebnu odgovornost u ovom slučaju ima redakcija „Danasa”, kojoj Maršavelski izričito zahvaljuje, posebno Draži Petroviću, što mu je omogućeno objavljivanje pod pseudonimom. Čitaoci su tako dobijali političke analize, savete i procene autora čiji je identitet redakciji bio poznat, ali javnosti nije bio otkriven.

Pitanje nije da li neko sme da piše pod pseudonimom. Pitanje je zbog čega je pseudonim korišćen da se izbegne politička rasprava o poreklu i ulozi autora koji je istovremeno neposredno učestvovao u životu studentskog pokreta.

Iz Zagreba i saveti o tome ko treba da bude na listi

Najznačajniji deo Maršavelskovog priznanja odnosi se na izborne kandidate.„Lično sam najponosniji što sam vam dao argumente da Mila Lompara izbacite sa liste”, napisao je zagrebački profesor.

Maršavelski zatim tvrdi da bi Studentska lista, da je Lompar ostao među kandidatima, dobila najmanje 200.000 glasova manje. Na osnovu čega je izračunao taj broj, nije objasnio.

Mnogo važnija od njegove izborne računice jeste činjenica da profesor iz Hrvatske ističe sopstveni doprinos raspravi o eliminisanju jednog od prepoznatljivih srpskih intelektualaca iz izborne kombinacije. Maršavelski u istom pismu kritikuje i pojedine druge ličnosti, povezujući ih sa nacionalizmom i političkim radikalizmom.

Tako njegovo angažovanje dobija i jasnu ideološku dimenziju. Nije reč samo o podršci borbi protiv korupcije, već o nastojanju da se utiče na politički i kadrovski profil pokreta.

Ne zna se koliko su njegovi saveti zaista presudili u odlučivanju o kandidatima. Ali se zna da on sam taj uticaj ističe kao sopstveni uspeh.To je dovoljno važna okolnost da zaslužuje objašnjenje, pre svega onih kojima su saveti bili upućeni.

Ekspertska vlada, Evropska unija i politička strategija

Maršavelski navodi i da je studentima predlagao političko organizovanje, formiranje ekspertske vlade i traženje podrške Evropske unije.

„Bio sam u pravu i da treba da tražite pomoć od EU”, naglašava on.Istovremeno nabraja aktivnosti podrške organizovane u Hrvatskoj, kontakte sa studentima i akademskim krugovima, kao i pomoć u povezivanju studentskog pokreta sa evropskim institucijama.

Iz njegovog pisma proizlazi da nije bio samo profesor koji sa distance podržava proteste u susednoj državi. Bio je politički angažovan savetodavac, sa konkretnim predlozima o izbornoj strategiji, kadrovskim rešenjima i međunarodnim osloncima pokreta.

Srbija ima dovoljno sopstvenih političkih, institucionalnih i nacionalnih pitanja da bi javnost imala pravo da zna ko učestvuje u predlaganju rešenja za njih. Akademska titula, kao ni pozivanje na dobre namere, ne ukida potrebu za političkom transparentnošću.

Studenti imaju pravo da znaju ko ih savetuje

Ovo nije pitanje prava studenata da protestuju, organizuju se i sami donose političke odluke. Upravo suprotno, reč je o njihovom pravu da te odluke donose sa potpunim saznanjem o ljudima koji pokušavaju da utiču na njih.

Zato je slučaj zagrebačkog profesora značajan i za sam studentski pokret.

Koliki je stvarni uticaj Maršavelski imao? Ko je od predstavnika pokreta znao da je „Prijatelj studenata” profesor iz Zagreba? Da li su njegovi predlozi o kandidatima razmatrani u neposrednim razgovorima ili samo preko novinskih tekstova? Zašto je politička procena da bi njegov identitet mogao da naškodi pokretu bila važnija od otvorenosti prema srpskoj javnosti?

To su pitanja o kojima bi prvi trebalo da govore oni koji su sa njim sarađivali.

Maršavelski je svojim priznanjem pokazao da se iza imena „Prijatelj studenata” nalazio politički angažovan profesor iz druge države, koji je namerno prikrivao identitet i istovremeno nastojao da utiče na političke procese u Srbiji.

Ovde nije presudno to što je iz Hrvatske, nego to što je svesno razdvojio svoju javnu poruku od sopstvenog identiteta, upravo zbog političkih posledica koje je predviđao.Studentski pokret, koji je svoje zahteve zasnivao na odgovornosti, javnosti rada i poverenju u institucije, sada ima priliku da iste principe primeni i na sopstvene političke savetnike.

Jer, ako je Maršavelski smatrao da je njegov identitet politički toliko značajan da ga treba sakriti do završetka izbora, onda je taj identitet bio dovoljno značajan i da ga javnost zna pre izbora.

To je pitanje na koje njegovo naknadno predstavljanje nije dalo odgovor.

(Politika) Foto: Politika/ilustracija