Албанке које су постале мушкарци

Ријеч је о женама које уживају сва права мушкараца, доносе важне одлуке и једнаке су у племену са осталим мушкарцима, док према осталим женама, као и у породици, стварају дистанцу као да су стварно одједном постајале мушкарци.

Изучавајући овај феномен или појаву насталу у давна времена када је живот на сјеверу Албаније био регулисан "каноном" Леке Дукађиија (владао до 1410-1481), британски албанолог Антонија Јунг у својој књизи "Жене које су постале мушкарци", синоћ представљеној у Тирани, каже да су вирџине живјеле у вријеме када је мушкарац био не само стуб куће већ и њен господар.

Кућа без мушкарца је, наиме, била осуђена на пропадање као непожељна и зато, ако мушкарца у кући већ није било, требало га је, каже, направити...

Вирџине су постајале и дјевојке које су да по сваку цијену жељеле да избјегну брак са неким коме су биле давно обећане, пошто је одбијање удаје у тим околностима и дан данас јак разлог за крву освету, исто као што је и склапање брака међу породицама које су у крвној завади начин за "помирење крви".

Ипак је, тврди Јунгова, много чешћи разлог преузимања мушке улоге потреба за насљедником и "главом породице" у случајевима када у породици није било мушкараца или мушкарац није био спреман да преузме своју улогу.

Полагањем заклетве да ће се у будућности понашати као мушкарац код вриџина све почиње да се мијења и оне престају да имају било шта више заједничко са женама.

"Оне застрашујуће почињу да изгледају као мушкарци не само по начину облачења већ и по покретима и укупном понашању", написала је Јунгова у својој књизи богато илустрованом фотографијама посљедњих албанских вирџина.

Иначе, Јунгова је први пут посјетила сјевер Албаније 1989, када је спровела и своја прва истраживања, а о вирџинама је први пут, каже, читала у књизи Едит Дархам.

Она је, како преносе албански медији, подсјетила да је путницима са запада, који су у то вријеме одлазили у Албанију, било дозвољено путовање само под строгим надзором.

Јунгова тврди да је свијет изненађен постојањем вирџина и у овом савременом времену, као и да ни сви Албанци данас не знају за тај феномен дубоко укоријењен у албанску културу и друштво, посебно у
сиромашним крајевима сјевера те земље. Зато је, каже, њен наум био да га забиљежи.

Према њеном истраживању, начин облачења чини основу подјеле полова у једном дубоко патријархалном друштву, односно избор одјеће одражава специфичан социо-економски систем у Алнбанској Малесији али и у неким другим областима Балкана.

"Економски фактор је изузетно важан у патријархалном друштву у коме у женине обавезе спада и преузимање улоге мушкарца у вођењу породице у случајевима када нема мушкараца. Те жене, исто као и мушкарци, спремне су да узму и оружје ради очувања части породице или ради крвне освете", каже Јунгова.

Она објашњава да се полни идентитет не везује обавезно са сексуалним опредјељењем, о чему се у подручјима у којима живе вирџине не говори отворено.

Када жена под тим условима, специфичним за њену земљу, преузме улогу мушкарца, често добровољно, то не само што је добродошло и врло похвално у њеном окружењу, већ за собом повлачи и један далеко бољи живот, тврди ова Британка.

"Иако неко на ту заклетву гледа као на жртву, смисао свега је супротан у друштву у коме се понашање, које за собом повлачи добробит породице, сматра крајње позитивним тако да женина жртва тиме што постаје мушкарац подиже њен значај и самосвијест", навела је Јунгова.

Извор: Агенције