Ђурићеви послови

Ријеч је наставку истраге у случају злоупотреба у 24 спорне приватизације.

Драган Ђурић већ је, почетком ове године, саслушаван у београдском тужилаштву у вези са приватизацијом Ветеринарског завода.

Против њега је поднесена и кривична пријава.

Председник Партизана Драган Ђурић платио је кауцију у износу од два милиона евра, па је у четвртак пуштен из притвора Окружног затвора у Београду да се брани са слободе. Власник Зекстре и први човек шампиона Србије пуштен је из притвора, јер је Специјалном суду достављен доказ да је положио јемство од два милиона евра, речено је у том суду. - Суду је достављен доказ о упису хипотеке на непокретности за тај износ и судија за претходни поступак је упутио допис Окружном затвору у Београду да га пусте на слободу - рекла је агенцији Бета портпарол суда Душица Ристић. Дјурић је у притвору провео 10 дана пошто је 13.јануара ухапшен због кривичне пријаве коју је против њега поднела полиција у вези с приватизацијом Ветеринарског завода, као једне од спорне 24 приватизације. Тужилаштво за организовани криминал покренуло је истрагу у вези са приватизацијом Ветерниарског завода, којег је 2005. године купила компанија Зекстра.

Он је био ухапшен 13. јануара 2014. године, али је платио кауцију од два милиона евра, па је пуштен да се брани са слободе.

„Зекстра“ је ову некада моћну фирму купила 2005. године и потпуно је уништила, јер су јој данас сви рачуни блокирани. Такође су блокирани и рачуни „Зекстре“ која је подигла неколико кредита од Агро банке и није их вратила, а ради се о милионским средствима.

Драган Ђурић је пословни пријатељ Милорада Додика, а њих двојица финансијски сарађују већ 15 година. Свих тих година писао сам о томе, а сада вам предочавам краћу компилацију бројних текстова, што сам их објавио у разним медијима (“Журнал”, блог…).

Кредит за Зекстра Рент А Цар

Прича почиње 23.12.1998. године, када је тадашњи премијер Милорад Додик одобрио кредит из девизних средстава буџета РС у износу од 750 хиљада КМ предузећу "Зекстра рент а цар". Први проблем је што је ријеч о приватној фирми из друге државе, тадашње СР Југославије и садашње Србије, јер је “Зекстра” регистрована у Земуну.

За реализацију одобреног кредита била је задужена тадашња “Агропром банка” А.Д. Бањалука. Рок враћања је био шездесет дана, а камата нула. На овом мјесту почињена је друга злоупотреба, јер је Додик у име владе РС, а без њеног знања, потписао са “Агропром банком” Уговор о комисионом кредиту, којим се у члану 1 прецизира да Влада РС "одобрава Банци намјенски девизни кредит из девизних средстава буџета у износу од 750.000 КМ".

У члану 2 истог Уговора наводи се да ће "одобрени кредит из члана 1 овог Уговора банка пласирати предузећу "Зекстра рент а цар", Београд (Земун). Значи, банка је само била бајпас између Владе РС и земунске фирме.

Банка је тој фирми исплатила прву траншу у износу од 350 хиљада КМ. То су нове злоупотребе, јер је Влада РС буџетска средства бескаматно додијелила фирми из државе у којој нема никакве ингеренције. Паре су дате на посудбу бескаматно, иако у то вријеме буџетска средства нису, због одлуке ММФ-а, могла да се посуђују ни овдашњим државним фирмама.

Прије него што је банка исплатила оних 350 хиљада београдском предузећу, са њима је 23.12.1998. потписала Уговор о краткорочном девизном кредиту, у којем је прецизирано да ће "Зекстра" паре вратити до 31.01.1999. године, те да ће за ту услугу банци платити камату од 1,5 посто. Додик се против овог дијела Уговора није бунио зато што он и Драган Ђурић, сувласник земунске фирме, нису ни имали намјеру да враћају кредит. Јер, Ђурићев компањон у тој фирми био је нико други до Милорад Додик.

Колико им се журило, свједочи и чињеница да је Уговор између Агропром банке и "Зекстре" потписан исти дан када и Уговор између Владе РС и банке.

Када је дошао 31. јануар 1999. године и банка од "Зекстре" није ништа наплатила, услиједио је, на молбу београдске фирме, анекс 1 Уговора о краткорочном девизном кредиту, којим се прецизира да ће то предузеће паре вратити до 01.03.1999. године.

"Зекстра" у фебруару те године враћа само нешто више од 10 посто узетог новца, односно 47 хиљада КМ, и због тога им банка упућује допис у којем их обавјештава да до новог предвиђеног рока (01.03.1999. г.) морају измирити преостале 303 хиљаде КМ и уз то још 9.526,60 КМ на име камата. Зекстра" се није обазирала ни на тај, а ни на остале дописе из банке и паре није враћала.

Формирање таxи службе у Београду и Земуну

За 350 хиљада марака купљено је једанаест нових аутомобила "опел астра" и у оквиру фирме "Зекстра рент а цар" организована је у Београду и Земуну такси служба. Али, не задуго, јер је 24. марта 1999. године кренула акција НАТО-а против тадашње СР Југославије, под именом "Милосрдни анђео". Све аутомобиле Додик је из Београда пребацио на своје имање у Бакинцима код Бањалуке. Чим је опасност минула, "астре" су поново отишле за Београд. Трајало је то до септембра 2000. године, која је била изборна. Сва возила поново су довезена у РС.

У то вријеме на челу Агропром банке налазио се Мирослав Солдат, постављен на ту функцију у мају 2000. године. Мирослав је муж Ирене Солдат, тадашње посланице СНСД-а у Народној скупштини РС. Додик је Солдата “наговорио” да из девизних средстава банке, оних 303 хиљаде КМ, колико је “Зекстра” остала дужна, врати у буџет РС, а њему је предао оних 11 израубованих "опел астри" да се њиховом продајом наплати.

Наравно да 11 половних аутомобила није било могуће продати за 300 хиљада марака, већ за неких педесетак, што значи да су на овај начин оштетили “Агропром банку” за преко 250 хиљада КМ и тако знатно умањили њену вриједност у приватизационом процесу.

Солдат уопште из средстава банке није морао враћати паре буџету, јер су оне додијељене комисионим кредитом, који штити банку као посредника.

Солдат је својевремено покушао да демантује ову тешку незаконитост, тврдећи "да је Влада била оквирни гарант Уговора између банке и 'Зекстре'”, што је нетачно. Ако би било тако, онда је Влада РС могла само гарантовати да ће вратити новац банци, уколико то не учини београдска фирма, што је ван сваке пословне логике. Солдат је тада потврдио да је банка узела аутомобиле “опел астра” као накнаду за неисплаћени кредит, чиме је практично констатовао почињену злоупотребу.

Треба истаћи да је посљедњих дана свог првог премијерског мандата Додик бањалучкој верзији београдске фирме "Зесктра" додијелио још један кредит вриједан 250 хиљада КМ. Учинио је то 31.12.2000. године преко тадашње "Кристал банке", иако премијер по закону не може направити ни један једини финансијски аранжман из јавних средстава. Ни те паре, наравно, никада нису враћене.

Чишћење робне куће

Током другог премијерског мандата Милорад Додик наставља с приватним пословима. Ради са истим партнерима и послове које није стигао до краја обавити у вријеме првог мандата, завршава у наредних пет година. И шири их... Тако се његовим поновним доласком на власт у РС на велика врата враћа и “Зекстра”.

Мирослав Мишковић

Уз “Зекстру” се сада појављује и српски тајкун свих тајкуна Мирослав Мишковић.

Документи који су у нашем посједу потврђују да је само на једном квазиприватизационом пројекту, чији су инспиратори Додик, Мишковић и Ђурић, за осам милиона марака оштећена РС. Све је урађено преко фирме “Дарта”.

“Дарта” је 65 посто државног капитала у такозваном „Српском Ослобођењу“, купила за 100 марака. Након тога “Дарту” купује “Зекстра”, а онда почиње брзопотезно вишемилионско задуживање и стављање имовине “Ослобођења” под хипотеку. Предузеће се задужило код комерцијалних банака за чак 4 милиона марака више од вриједности имовине, односно дупло више од лимита који је фирми одобрила некадашња Дирекција за приватизацију.

Све ово наведено је и у извјештају ревизора о контроли финансијских извјешатаја у “Ослобођењу” за 2007. годину. Експлицитно се наводи да је „Ослобођење“ узимало хипотекарне кредите, а већи дио новца је потом, у виду бескаматних позајмица, давало свом већинском власнику. Суштински, имовина фирме је свјесно жртвована, како би се од банака узели милиони, које су потом незаконито извучени из фирме. Епилог је да “Ослобођење” и “Дарта” кредите не могу вратити.

Прича о преварама са “Дартом” и “Ослобођењем” не стају на овом мјесту. Ове фирме 2008. године купује Мишковић, односно његова “Делта ДМД”.

Јасно је да овдје нису чиста посла, јер Мишковић није имао ама баш ниједан једини разлог да купује пропале фирме, осим ако није ријеч о заметању трагова. Можда би ова превара и остала неоткривена да се запослени у овдашњој Инвестиционо - развојној банци нси заинтересовали за случај. “Делта ДМД” кажњена је са четири милиона КМ, јер се фирма “Дарта”, коју су купили од “Зекстре”, задужила 4 милиона марака преко лимита који им је дозвољен уговором о приватизацији.

Након овога, “Делта” подноси захтјев Влади РС да их ослободи плаћања вишемилионске казне. Влада им излази у сусрет, иако су се неки чланови Савјета за приватизацију побунили. На све ово, Додик је рекао да уопште није упознат са наведеним детаљима. Још је истакао да у оквиру општих процеса стабилизације привреде то није једини примјер.

Боска

Додик, Мишковић и Ђурић направили су, за себе, одличан посао и са Робном кућом „Боска“, која се налази у строгом центру Бањалуке. „Боска“ је приватизована, а према свим расположивим информацијама, плаћена је новцем из буџета РС! Још нико није видео тај приватизациони уговор.

Прича са «Боском» кренула је октобра 2008. године, када је оглашено потписивање приватизационог уговора којим се конзорцијуму «Делта-Зекстра», чији су власници Мишковић и Ђурић, продаје Робна кућа за три милиона евра. (Интересантно је да су у то вријеме трајале и акције око „Ослобођења“/“Дарте“, што само свједочи о добро планираним пословима).

Тада је наглашено да се инвеститор обавезао на укупна улагања од 40 милиона евра, што је, сада је потпуно јасно, била само још једна у низу олако датих, и никада испуњених, обећања.

„Инвеститори“ никада нису имали намјеру да било шта улажу у «Боску», већ да преузму плац и објекат у епицентру града, који вриједи десетине милиона, а да при том не дају ни марке. Како би превара око «Боске» била што убједљивија, ангажован је Мишковић, који је својим ауторитетом најбогатијег српског шпекуланта требао да нагласи озбиљност посла.

Он је октобра 2008. године Бањалуци обећао шопинг-молове, да би шест мјесеци касније радници «Боске» сатима држали закључане у канцеларијама директора Љубомира Дакића и Миру Кувељу, предсједника Надзорног одбора, захтијевајући да им се исплате 22 плате, те бројне друге накнаде које нису примили.

Повод за штрајк је била чињеница да "Делта - Зекстра" није уплатила предвиђена три милиона евра за куповину 58 посто државног капитала "Боске". "Делта-Зекстра" је тражила од Владе продужење рока за уплату прво до 28. фебруара, а онда и до 26. марта 2009. године, након чега су саопштили да немају намјеру да дају новац. Потом на сцену ступа Додик и нуди да Влада РС измири 80 посто плата запослених, отпремнине и дажбине, све у вриједности 3 милиона марака.

У то вријеме, у Народној скупштини Републике Српске усвојене су владине мјере за ублажавање негативних ефеката свјетске економске кризе, у које је уграђена и одредница у којој се наглашава могућност плаћања цијене државног капитала на рате у преосталим неприватизованим предузећима. Ова одредба примијењена је на приватизацију Робне куће.

Она три милиона којима су исплаћене радничке плате и дажбине, Додик је, фактички, поклонио “Делта Зекстри”, јер им је очистио дугове робне куће, Уз све то, власници “Боске” зарадили су су додатних милион и двјеста хиљада марака, колико је “Боска” потраживала за изнајмљене просторе и од разних других коминтената, а међу дужницима се налазила и Влада РС.

Опширнију документацију погледајте на следећем линку:

Блог Слободан Васковиц