Стара добра времена: Отмица младе

Данашњим момцима је много лакше него што је то било њиховим дедама. Све им се сервира на тацну. Некада си морао добрано да се помучиш не би ли видео колена девојака, а камоли да неку од њих одведеш пред олтар. Наши стари су у те сврхе морали да се баве криминалним радњама - да буду отмичари!

Јер, није све било "демократски" као данас - очеви нису тек тако дозвољавали ћеркама да бирају супруга. Да "полазе" за миљеника срца, вољеног, драгог. Није брак нека дечја институција да би се младеж  играла и забављала - то је озбиљна ствар и родитељи ту морају да се питају. Нема прича о слободној вољи, о кројењу сопствених живота. Ћеро, има да буде како ти ја кажем - њему у кућу нећеш отићи, пази шта ти кажем!

И шта мислите, момци су у духу "слободног дијалога" ишли код њеног оца да га разувере и убеде? Па ако ни онда не пристаје - шта ћеш, тражиш другу? Не! Милом се није покушавало, одмах се прелазило на силу!

Окупљале су се "банде" мушкараца, састављене од младожењиних рођака и најбољих пријатеља кадрих да стигну и утекну. И наоружавали су се, јер врло лако невестина родбина може да припуца. Правили су се планови за отмицу и потом за бег - ногама, коњима, фијакерима, чамцима...

У крађу младе се ишло и због немаштине, да би се избегли трошкови просидбе и свадбе (мада је и после отмица било весеља). Данас су такви "обичаји" прави раритети - готово су изумрли.

Постоји прича да је једна кривина реке Тамиш добила име због фаталне крађе девојке за удају. "Отмичари" су се дали у бег након обављеног "посла" у суседном селу. Реку су прелазили чамцем. На њих су запуцали пратиоци, а чамац је због претоварености попустио. Неки од "лопова" су настрадали од метака разјарене фамилије несуђене младе, а неки су се утопили у вировима Тамиша. Кривину на којој се одиграо немили догађај мештани од тад називају "Курвином јамом". Питање је само ко јој је дао име - сељани који су "покрадени" или сељани који су покушали да украду младу.