Сјећање на српске жртве из Ранче

Делегација Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац положила је цвијеће, а чланови породица окадили су хумке и прислужили свијеће за покој душа њихових убијених сродника.

На данашњи дан 1992. године муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у ово село са више страна, убијајући српске цивиле код њихових кућа. Међу седморо убијених биле су три жене, а тог дана 21 мјештанин је рањен. У овом селу, као и осталим око Сребренице и Братунца, муслимански војници побили су становнике које су затекли, опљачкали покретну имовину, а куће и осталу непокретну имовину попалиле.

"Напад је почео у 15.30 часова. Запуцало је са свих страна. Упали су у село и убијали све редом вичући:`Хватај их живе, штеди муницију!`. Убијено је седам мјештана у двориштима, а већина становника успјела је да се извуче из села низ корито Глоговске рјечице према Братунцу", присјећа се Анђелко Цвјетиновић, који је преживио тог дана упад муслиманске војске у село.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић подсјетила је да за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао. Она је навела Ранчу, Горње Магашиће, гдје је убијено осам српских цивила 20. јула 1992. године, затим српска страдања у четири села на Петровдан те године и још низ села, гдје је у једном дану убијано од 10 до 20, па до 50 и више од 100 мјештана, као што је било 16. децембра у братуначком селу Бјеловац. "Предмети стоје у ладицама у Тужилаштву БиХ.

Након 22 године од злочина немамо никакву информацију у којој је фази истрага, да ли се нешто уопште ради и да ли ће оптужнице бити подигнуте. Када предмет коначно дође на ред, питање је да ли ће бити преживјелих свједока да потврде шта се дешавало, да кажу ко је и како починио злочине", рекла је Филиповићева.

Она је истакла да су породице огорчене због рада правосуђа БиХ, селективног приступа предметима ратних злочина и дијељења правде, јер годинама Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају Србе, а опструишу подизање оптужница и вођење поступака против починилаца злочина над Србима.

"На тај начин Бошњаке приказују као жртве, а Србе као агресоре и злочинце што бројни докази и предмети о почињеним злочинима над српским цивилима и војницима могу демантовати, али они те предмете скривају и чекају да поумиру свједоци и да злочинце ослободе по устаљеној пракси `због недостатка доказа`", рекла је Филиповићева.

Милева Јокић, чији је отац Драгомир Митровић као цивил ухваћен жив 15. јуна код оваца, одведен, мучен и убијен у Поточарима и још није пронађен, каже да не вјерује у правосуђе БиХ које ради дискриминаторски осуђујући Србе, а опструише вођење процеса против Бошњака који су починили бројне злочине над Србима у средњем Подрињу.

"Како вјеровати у БиХ, чије правосуђе тако ради?", пита Јокићева. И остали чланови породица погинулих истичу да дискриминација и лицемјерство правосуђа БиХ уништава и посљедњу наду да је могућ равноправан живот у БиХ, јер српски народ нема права као и остали и зато је таква земља за Србе неприхватљива.

Не може доћи до помирења, повјерења и изградње суживота ако ће припадници једног народа одговарати за све, а другог ни за највеће злочине и ако правосуђе штити злочинце, јер их не процесуира, наводе чланови породица погинулих и истичу да овакав начин рада правосуђа и још неких заједничких институција БиХ доводи до њеног "самоубиства".