Рудари из Распоточја траже нова радна мјеста

Сати неизвјесности под земљом, оставили су, кажу, тешке психичке посљедице. Седмицу након несреће коју су преживјели, желе указати на неадекватне увјете рада у руднику.

Мурис, Абедин и Едмир - седмицу након несреће, далеко од црних рударских ходника покушавају пронаћи мир... Главобоље, немири, несаница - прате их откако су угледали свјетло.

"Ја више у јаму аБд нећу. Нећу ни ја, а неће ни моје колеге. Значи - страх, страх, страх! И крај", говори повријеђени Мурис Тутњић.

Из јаме у Распоточју, на дубини од 800 метара, вадили су најквалитетнији угаљ... И тако зарађивали плату од 350, или 500 еура - уколико би испунили задану норму.

Умјесто 40-ак стројева, имали су десет. Недостатак су попуњавали људи, па је неријетко, кажу, у току радног времена, један радио за двојицу.

"Имали смо неких десет стројева у који си ти морао - уради овдје, па пребаци тамо да тај исти строј да би нешто урадио. Па поново тај строј врати назад. На који начин? Растављај, преноси, састављај, уради, па поново тај строј врати на мјесто гдје је најпотребнији", објашњава Едмир Чамџић.

"Обичне чизме некад нисам могао дигнит. По годину дана. А имао сам право сваких шест мјесеци. Једноставно каже - нема чизама. Морао сам онда отићи на пијацу и купити себи чизме. Једно одијело, једне рукавице које коштају двије марке", каже Абедин Мујезиновић.

У истом дијелу јаме се 1982. године догодила несрећа у којој је 39 рудара погинуло. Тада је одлучено да се на мањим дубинама отворе нова откопна поља. Рат је зауставио процес.

Опрема је уништена, улагања послије готово да и није било, па су рудари били приморани вадити угаљ из најопаснијег дијела јаме.