Рудо: Подигли споменик непознатој дјевојчици

У ливади Гуштерице, у атару Чајетина, споменик је заменио дрвени крст који је пре једног века постављен на хумци девојчице Виле Каришик, избеглице из Рогатице.

- Ни Вилу, ни било кога од њене породице, нисмо никад упознали. По завршетку Првог светског рата, отац Витомир је купио ову ливаду од неких власника који су тада живели у Новој Вароши. У ливади Гуштерице је била и мала хумка, а на дрвеној крстачи урезано име Вила Каришик. Отац је знао да су ту живеле избеглице из Рогатице и Сарајева, са подручја Романије. Отац нам је у аманет оставио да овде, кад се смогне снаге и новца, направимо прави споменик. И нас је било једанаесторо деце, а неки су рано умирали, нарочито сестре. Тешко се живело и на својој дедовини, а камоли у избеглиштву. Вероватно још теже онима што су се враћали на разрушена предратна огњишта, тамо преко Дрине. Отуд ваљда и то да никад нико од Каришика, а да је нама познато, није дошао на гроб девојчице Виле - каже за „Новости“ Саво Којадиновић, инжењер шумарства у пензији, зарађеној у Рудом.

У породичној деоби земљишта након очеве смрти, Гуштерица је припала Савовом брату Драгиши.

- Тада смо, у очевој заоставштини, нашли и текст надгробног споменика Вили Каришик и дали га каменоресцу да га овековечи испод имена девојчице. И Вили и оцу Витомиру је у исто време клесан споменик у Чачку. Стоје и данас над њиховим хумкама. Очев у Мокрој Гори, Вилин у Гуштерици - прича Саво Којадиновић.

У Србију су се, као под кишобран, у време ратова склањали прекодрински Срби. Да спасе живу главу, да оставе и кости ако треба. Многи су и у томе успели, на путу кроз Србију, Албанију до Солуна и назад. Са
Романије се опет у Србију бежало од усташа Хрвата и босанских муслимана у Другом светском рату.

Прекодринским Србима, у смутним временима, сунце увек сија, само кад залази.