Слава као наслијеђе

Слава је један од најпрепознатљивијих обичаја већине православних породица у Србији, али и празник који окупља пријатеље, комшије, ширу заједницу.

Због тога је Србија још прошле године предложила славу за Унескову листу нематеријалног културног наслеђа.

"Слава је преживела различите трансформације током векова, преживела неколико промена друштвеног, државног система и дошла до нас неокрњена и то је оно на чему Унеско инсистира. Она је жива, може да се преноси на следеће генерације и може да се препозна уназад неколико генерација", рекао је члан номинационог тима Марко Стојановић.

Крајем новембра осим о слави, самосталном српском предлогу, Унеско одлучује и о Ђурђевдану који је као празник буђења природе препознало и предложило више земаља: Турска, Србија, Румунија, Молдавија, Македонија и Хрватска.

Пре Унескове, нематеријално културно наслеђе мора да се нађе на националној листи - 2012. године Србија је усвојила регистар који у овом трентуку садржи 27 елемената.

Поред славе ту су и косовски вез, пазарске мантије, израда пиротског качкаваља, наивно сликарство Словака, грокталица. Пре две године основан је и Центар који, између осталог, пописује и чува ову баштину.

"Предлог за упис може поднети појединац и локална заједница или било која организација која у сарадњи са надлежном стручном институцијом може да састави номинациони досије. Важно је и брзо реаговати и важно је оно што суштински представља идентитет што пре уписати", објашњава Данијела Филиповић из Центра за нематеријално културно наслеђе.

Ускоро, уз славе, могли бисмо да прославимо и први упис Србије на листу светског нематеријалног културног наслеђа, али и чињеницу да ће наш закон први пут дефинисати појам "нематеријално".