Нова истина о Дукићу

Аутор горњег навода и потоњег текста није слутио да ће писајући књигу прије четири године предвидјети да це Скупштина Савеза логораша Републике Српске, ових дана, изабрати господина Бранислава Дукића за предсједника, поново.

''Тхе Ассоциатион оф Цамп Инматес оф Републиц оф Српска, бранцх оф НСW-Аустралиа'',инц  у недељу 29.03.2015 године је одржала редовну Годишњу скупштину у ЦО ''Свети Ђорђе'' у Кабрамати.

Поред редовних тачки дневног реда чланство је расправљало и о поновном реизбору г-дина Дукића за предсједника логорашке организације у матици. Незадовољни досадашњим радом матичног савеза и његовог предсједника, логораши Сyднеy-а, српској дијаспори, Србима у Републици Српској, логорашима и осталим, аргументовано доноси саопштење.

САОПШТЕЊЕ:

Преживјели логораши који су населили Аустралију су још 2003. године новчано помогли оснивању Савеза логораша Републике Српске са сједиштем у Бањалуци са више од $2.000,00 у нади да ће постојање Савеза олакшати живот логораша у смислу социјално-здравствене заштите.

Објелоданити и доказати злочине који су припадници федеративне БиХ учинили према Србима и Српкињама. Извести злочинце пред Суд БиХ и активно учествовати у процесу суђења да би злочинци били кажњени а жртве биле задовољење у материјалном и нематеријалном смислу. То су била само надања...

Изабран је Дукић да горе поменуто проведе у дјело. Очекивали смо да предсједник буде затвореник концентрационог логора ''Силос'' господин Славко Јовичић, очито дошло је до нагодбе!? Стизале су нам информације о господину Дукићу и били смо збуњени. Он је објашњавао своју логорашку прошлост и по његовом био је затвореник у неколико логора...од Силоса, Храснице, Виктор Бубња...помислимо, заслужио је да буде предсједник?!

Међутим, истина је драстично другачија. Од почетка рата господин Дукић је био ангажован у Цивилној заштити сарајевског индустријског предграђа Храсница, опссс! Напомињемо, Храсница је, рачунајући на број Срба који су живјели у том градићу, најгори логор за Србе.

У Храсници су се десила стравична убиства и тортуре невиђених размјера које су храсничке власти проводиле над затвореним Србима и Српкињама као и над онима који су се сматрали као ''слободни цивили код својих кућа''. Нисмо чули да је господин Дукић споменуо било које злодјело које се  десило у Храсници. Бранислав Дукић је био администратор тј. ''ћато'' ЦЗ Храсница.

Данас, овдје у Аустралији су припадници тзв. Радног вода који су нам испричали истину. Господин Дукић је показао оданост и ревност. Храснички муслимани су га наградили чарсијским причама, алудирајући на његову ревност, да га треба предложити за „Златног љиљана“.

Имали смо прилику, године 2011, угостити делегацију логораша из Бања Луке у саставу су била два логораша ( Дукић и његов замјеник Медић) и два члана из Владе Републике Српске.

Расправљајући о проблемима логораша као и њиховом статусу, аутор овог текста је потенцирао на документу МКЦК као првом документу који доказује статус...знајући да га нема, бар са датумом са почетка рата, Дукић је оспоравао то тиме наводећи примјер......кад је МКЦК из Женеве дошао у храсницки затвор, неколицину логораша и мене су затворске власти сакриле у друге просторије...У вријеме доласка МКЦК у Храсницу, крајем марта и почетком априла 1993 године, аутор је био у храсничком затвору и знао је да међу логорашима није било господина Бранислава Дукића.

Да, истина је да су са два аутобуса, (и)легално 1994, покушали доћи до Крешева...спријечила их је војна полиција АБиХ и Дукића спровела у Виктор Бубањ, војни затвор Армије БиХ. Након 2-3 мјесеца је размијењен. Неко га је предложио за јако важну функцију...кад је могао код њих “ћато“ бити, може код нас и предсједник бити...неко се поиграо са осјећањима логораша, неко је нанио и наноси непроцјењиву штету српском народу БиХ и шире.

Као и послије Другог свјетског рата кад Срби прешутише комшијска злодјела, прећуткујемо и ова најновија. Одговорност, поред академика Републике Српске, политичара, сноси и први човјек Савеза Логораша Републике Српске, господин Дукић. Убијени Срби и Српкиње сарајевске котлине, данас им душе лутају у тами, чекају своју истину и трачак свјетлости да их обасја па да и они стану у ред и одбрану српског народа и темеља Републике Српске.

Темеље истине, господин Дукић је требао поставити, како? Свједочењем о злочинима над недужним Србима, свједочењем о Храсници, активним учешћем на суду БиХ у процесу који још траје...“Џелиловић и други“ или „Силос“ као и моноги други...И да је...ругло од крста, опрости нам Боже, дневно политичка играрија, доказ је и његово олако рушење. 

Па зар, Дукићу господине, поменуте жртве што лутају мраком незаслужују достојније обиљежје иза којег би стали академици, политичари па и ти својим свједочењем. Ми из далеке Аустралије, Богу се молимо, да српске жртве босанског цивилног рата 1992-1996. дочекају своју моралну и материјалну сатисфакцију.

Скупштини Савеза логораша Републике Српске, само приједлог:Доживотна за Дукића!

Ђорђо Шувајло, секретар

ПО Боx 82 Доонсиде 2767 НСW
Е-маил:
силос9296@хотмаил.цом