У Републици Српској 60 самоубистава

У прва три мјесеца 2012. и 2013. године забиљежено је 59, односно 57 самоубистава, те 2014. године 59.

Када је ријеч о начину извршења самоубиства, подаци МУП-а показују да је ове године највећи број самоубистава извршено вјешањем и употребом ватреног оружја, док су ови начини извршења најзаступљенији били и годину дана раније у истом периоду.

Социолог Иван Шијаковић сматра да би ове бројке требало да буду упозорење за друштво да предузме кораке с циљем заштите грађана.

“Не вјерујем да ће друштво учинити било шта јер оно иде путем којим доминира индивидуализам, себичност, похлепа, односно свако се брине само за себе”, наводи Шијаковић за Срну.

Он указује да неколико елемената може да утиче на доношење одлуке о самоубиству – старост, пол, али и губљење перспективе код младих људи који не могу да се снађу у друштвеним превирањима. Ту је, такође, и проблем породичних распада и несналажења.

“Велика опасност јесу и пријетње које се стално `надвијају` над главама људи, а које долазе из окружења, као што су ратни сукоби, еколошке катастрофе, социјална разарања”, појашњава Шијаковић.

Психолог Сања Радетић Ловрић истиче да није лако пронаћи одговор на питање зашто људи покушавају и извршавају самоубиства, јер је разумијевање феномена самоубиства веома сложено.

Она подсјећа да је у бившој Југославији, у односу на друге тадашње републике, БиХ имала ниску стопу самоубиства.

Прије двадесет година десио се рат као најстравичнији стрес којег познаје људско искуство, а након тога услиједио је период неимаштине, немогућности социјално-економског опоравка, те недавне стравичне посљедице природне катастрофе попут поплаве.

“Друштву је хитно потребан знатно већи број стручњака и професионалаца запослених у области менталног здравља како би могли превентивно да дјелују на смањење самоубистава и очување менталног здравља уопште”, поручује Ловрићева.

Она напомиње да су фактори самубилачког ризика бројни, почевши од пола, година старости, брачног статуса, религијске припадности, па преко усамљености, незапослености, друштвене кризе, различитих породичних проблема и разочарања у живот, одсуство социјалне подршке и солидарности и сличних фактора.

Међу разлозима су и већ почињени суицид у породици, нарушавање менталног здравља, депресивност, коришћење алкохола и дрога, животне промјене као што су откази на послу, одлазак у пензију, одлазак дјеце од куће ради осамостаљења и слично.

“Неријетко се дешава да сигнале – апеле за помоћ које шаљу појединици не препознајмо јер, просто, не можемо да повјерујемо у то да би себи заиста одузели живот”, каже Ловрићева.

Она савјетује да је особи која је у депресивном стању погрешно савјетовати “да се тргне” јер она управо то није у стању да учини.

“Потребно је, без оклијевања, потражити стручну подршку и дјеловати по упутама стручног лица”, навела је психиолог Сања Радетић Ловрић.

Извор: СРНА