Тужна лица Сирије на београдским улицама

Срео сам га у парку покрај аутобуске станице у Београду.

Често сам, на пропутовању кроз Београд, баш у овом парку чекао наредни аутобус.

Најчешће сам се, путујући код баке и дједа у Војводину, играо управо на овој ливади која је сада пуна сиријских малишана. Безбрижна дјеца не маре за лоше, нељудске услове, играју се лоптом, прскају се водом, гањају се. Утрчавају у кадар и траже да виде како су испали на фотографијама.

Други родитељи чврсто држе своју дјецу у наручју, неповјерљиви су.

Јавна чесма и хладовина парка су каква-таква заштита од несносних врућина.

Београд је само успутна станица већини са којима сам разговарао. Једни чекају пријатеље да дођу по њих, други немају кога да чекају, крећу се у групама ка непознатом, у нади да ће се скрасити негдје у Европи.

Не добијају готово никакву подршку од становника Београда. Заобилазе их и избјегавају. Сегал ми каже да шта год упита пролазнике, они одмахују руком. Нико их не обилази, нити им нуди помоћ.

Док смо разговарали, пристизали су нови имигранти, стотине њих. Један од њих, Омар, пјешачи већ десет дана кроз Бугарску са групом младића. Једног од њих зове капетан, каже да он води бригу о њима. Замолио ме је да га не фотографишем, његови су још увијек у Сирији и не би да им прави проблем. Нису се чули од када је кренуо на пут. Чим одморе мало, крећу поново на пут.

Сегал ме пита ме да ли је истина да су Мађари направили зид. “Зашто то раде, па и ми смо људи. Нисам побјегао из своје земље зато што ми је добро.” Показује ми слике кампа у Македонији, гдје им је, каже, било је прљаво, неусловно. Пјешачили су жељезничким шинама у нади да ће се укрцати на неки теретни воз. Када су стигли у Београд, легитимисани су више пута. Прсти му се црне од узимања отисака.

Полицајци су нељубазни и вичу на нас, жали ми се. Кажу да су чули да ће Мађарска за три дана изаћи из ЕУ. Питају ме да ли је то истина. “Ако је то тачно, неће нам бити добро”, каже забринуто.

Немам срца да им кажем да они имају више вјере у Европу, него што Европа има разумијевања за њих. Мађарска багремова ограда најискренији је европски поглед на ове несрећне људе.

Поздрављам се са Сегалом, а он ми захваљује што сам разговарао са њим. Додаје ме за пријатеља на Фејсбуку и каже да ће ми послати фотографије и снимке са путовања. Замолио сам га да ми се јави са трасе, докле је стигао и да ли има проблема. Пожелио сам му срећу, ма гдје год да је кренуо, мада и он и ја знамо да ће му требати много више од тога.

Када бисмо показали само мало више људскости и саосјећања према њима и њиховој несрећи, убијеђен сам, било би им барем мрвицу лакше.

Аутор: Александар Трифуновић

Бука