Обичаји који немају везе с православљем

Сутра је Михољдан, недељу дана касније Томиндан, следи Света Петка, Свети Лука, па Митровдан... Почиње "сезона" крсних слава, јединственог православног, породичног обичаја Срба, од прошле године уписаног у Регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска. Наш народ обележава више од 80 крсних слава.

Свети Никола "чува" највише српских православних породица, а најчешће се славе још Аранђеловдан, Јовањдан, Ђурђевдан, Стевањдан...

Поштујући суштину православног, хришћанског обележавања свеца заштитника куће и породице, већина свечара славу обележава иконом уз коју су принети свећа, освештани колач и жито (кољиво), често и вино. Истовремено, међутим, "од куће до куће" има и много различитих славских обичаја, који немају никакве везе са православљем и црквеним канонима. Обично су, кажу свештеници, последица верске неукости или укорењеног наслеђа насталог у тешким временима за народ и цркву.

Отац Јован Бабић, трећи парох храма Светог архангела Гаврила у Београду, каже да му искуство показује да су најчешће заблуде оне о месту где би требало да буде икона у кући, о потреби освећења колача и(ли) жита, "подели" светаца на живе и мртве, као и такозваним посним и мрсним славама.

- Икони је, без дилеме, место на источном зиду јер по православном учењу са истока долази Спаситељ - објашњава наш саговорник. - Када је реч о колачу и житу, наглашавам да су и једно и друго обележје славе, а не само жито или само колач. Јер, када свештеник над колачем и житом чита молитву, приноси их и у славу и част свеца заштитника породице и у спомен на упокојене претке. Жито се, дакле, на дан славе освештава за њих, а не за живе или мртве свеце. Потпуно би, уосталом, било бесмислено славити и молити се мртвом свецу заштитнику, јер, не заборавимо, пред Богом смо сви живи. С друге стране, и ако се припреме, а нису освештани, колач и жито немају никакав хришћански, православни смисао, као што је и бесмислено да их домаћини купе уместо да их припреме у кући.

Посебан проблем је, по речима оца Бабића, и све присутнија замена духовног смисла славе за просту гозбу намењену гостима и преједање. Зато се, каже, догађа и да се основни смисао вере доведе до апсурда као у случајевима када се славе које се обележавају у време постова и посних дана - славе као мрсне. У цркви, каже, славе нису ни мрсне ни посне, него су такви дани када се прослављају.

- Славска трпеза је обавезно посна за све славе у време божићног, васкршњег, петровског и госпојинског поста - наглашава наш саговорник. - Посна трпеза је и уколико се слави у среду и петак, осим ако је реч о такозваним трапавим седмицама после четири велика поста. Зато је за Стевањдан, који се слави два дана после Божића, трпеза увек мрсна, чак и када је средом или петком. Због истог разлога, иако је наредне године у петак, Ђурђевдан ће моћи да се слави мрсно будући да је у седмици после васкршњег поста. У свим другим случајевима, ако "падне" у среду или петак, Ђурђевдан се слави уз посну трпезу.

Отац Бабић каже да би правила о посним данима слава требало да се придржавају сви свечари и подсећа на речи патријарха Павла: "Боље је домаћину да Никољдан не слави, него да га слави уз мрсну трпезу".
- Смисао окупљања око славске иконе и свеће јесте молитвено заједништво свечара и захвалност Богу, а не претеривање у храни и пићу - истиче Бабић. - Снага породичног празника је у славском колачу и житу, као и љубави која се служи на трпези. Осим тога, једино место где се слави породична слава је дом свечара. Обележавање славе у кафанима и ресторанима је незамисливо и ужасно тужно.

Воштаница

Славска свећа која се прислужује за славу треба да буде од воска, а не од парафина - наглашава отац Јован Бабић. - Воштанице јесу скупље, али боље је да свећа буде од воска, и тања и мања, него нека велика парафинска. Јер, по нашем учењу, све што приносимо Богу и у име вере треба да буде од природе и враћено природи. А, восак је, за разлику од парафина, потпуно природан.

Извор: Вечерње НОВОСТИ