Да ли се неки људи рађају као прељубници?

Лажи, сломљена срца. Заваравање, срамоћење. Сузе. Секс након раскида. Још суза. Још секса после раскида. То је више-мање типични сценарио који следи након преваре једног партнера.

Иако можемо мислити да су они међу нама који су сламали срца (било нама, било нашим ближњима), хладнокрвне звери, нови видео од АсапСциенцеа дошао је до другачијег објашњења феномена варања. Они наиме тврде да су неки људи једноставно више предодређени за варање од других.

Занимљиво, зар не?!

У овом видеу, АсапСциенце води гледаоце на еволуцијско путовање, тврдећи да су људи чланови елитне групе коју чини тек три одсто моногамних сисара. А упркос тој тенденцији према моногамији, многи и даље масовно варају своје партнере. Тачније, то признаје да чини чак 22 одсто одраслих особа.

У видеу се тврди да су неки од нас једноставно склонији проналаску некога са стране, за шта су наводно одговорни хормони и генетика.

"Допамин игра укључну улогу у варању код мушкараца и жена. Он се понекад прозива и 'хормоном среће', а отпушта се након пријатних активности попут вежбања, једења или постизања оргазма", каже наратор у видеу.

Али и хормон вазопресин, који је повезан с осећајима попут поверења, емпатије и друштвеног повезивања, знатно утиче на варање партнера. Наиме, у видеу је речено да људи с нижим нивоом вазопресина имају мање шансе да ће бити емпатични према партнеру, због чега ће их и лакше преварити.

Важно је додуше напоменути да постоје још неки чиниоци који повећавају шансу за превару, а који немају везе с генетиком. То су велике разлике у платама партнера, као и емотивни пртљаг из прошлих веза.

Након свега наведеног, немојте се држати ове теорије као 'пијан плота', јер чак и ако појединци имају генетски веће предиспозиције да буду невернији од других, то не значи да би требало да буду лишени одговорности за своје поступке.

Б 92