Љубијски рудници на продају “Феничанима”!

Питају се ових дана моји Приједорчани да ли се одазвати најављеном протесту против одлуке владе о продаји акција РЖР Љубија, или се дистанцирати од тог „издајничког“ чина „сорошовске опозиције“. Можда им овим текстом помогнем у доношењу одлуке, или бар у разумијевању онога шта се дешава. 

Тешко се правно одредити спрам најављених одлука владе кад немамо сазнања о томе ко и шта продаје, ко и шта купује, те шта се уопште дешава. Но, једно је евидентно – тамо неко из „бијелога свијета“ експлоатисаће наше рудно богатство и на томе профитирати. Тог „неког“ одлучио сам назвати, а морам некако, „Феничанима“ и за то имам врло оправдане разлоге. Наиме, почетак рударења на овим просторима прије два и по миленијума (за слабије математичаре: прије 2 500 година), још у коријену „жељезног доба“, започели су управо Феничани. При том морамо знати како су Феничани то радили. Способни феничански трговци богатили су се експлоатацијом овдашњег рудног богатства и радне снаге(домицилног становништва). 

И шта је наша „велеумна“ влада одлучила? Наше вијековима крваво брањено рудно богатство предаће на управљање „Феничанима“, какви ће за експлоатацију руде користити нашу (радну) снагу и мишиће. Неко ће се дебело обогатити, а ми ћемо ходати уоколо „криве кичме“ и сиромашни к'о „црквени мишеви“. Премијерки Жељки Цвијановић морам честитати на овакво испољеној мудрости – способној да историју врати на „почетак“! 

Да би моја поента била јаснија морам се мало задржати на историјским фактима. Конкретно: говорим о самим зачецима европске цивилизације, односно о успостављању античке Грчке. Или, како то професор Владимир Крчковски наводи: „У техничком умијећу Феничани су били учитељи Грка, а гвожђе из Љубије, захваљујући њиховом умијећу већ тада је путовало у Грчку и грчке колоније.”

<имг срц="/стораге/имагес/2016/06/08/109174/љубијски-рудници-на-продају-феницанима-2.wебп" />

У четвртом вијеку п.н.е. овде рударе Келти и Илири, а око 240. године п.н.е долазе Римљани и започиње вишевјековна и много интензивнија експлоатација жељезне руде. Требало је толико царство обезбиједити жељезом! Зато су Римљани на ширем западнобалканском простору градили насеља, путеве, пристаништа, топионице, радионице, касарне и ине инфраструктурне претпоставке развоја. У нашем окружењу има о томе поприличан фонд доказа на каквима почива историографија. 

Послије Римљана долазе Готи и Авари, а потом (напокон!) и наши преци Славени. Те наше претке, иначе ратаре и сточаре, тајнама рударства уче Саси (побјегли од Татара). Значи, мијењају се овде и империје и народи, али експлоатација жељезне руде остаје једина константа. Такав тренд прати и потоња историја.

Долазак Турака-Османлија на ове просторе суштински ништа не мијења јер и тој империји треба оно шта ми имамо – жељезо. Мало је познато да је Сулејман ИИ Величанствени, сходно свом другом надимку „Законодавац“, 1530.године издао закон "Саски закон". Њиме су биле регулисане обавезе, права рудара и финансијера, па чак и прва помоћ унесрећенима. Тај закон је ексклузивно утврдио  да за рударе постоји лична слобода и право несметаног кретања. Помислих: можда Милорад Додик мрзи Османлије зато што су овдашњем живљу давали „превелика права“, а по његовом убјеђењу то није „добро“ за наш народ. Ко зна?

Замислите, давне 1872. године, нормално зарад ефикасније експлоатације руде, Турци су у градили жељезничку пругу Добрљин-Приједор-Бања Лука. Данас нас жељезничке шине на релацији Љубија-Приједор, иначе ван употребе још од првих поратних година, подсјећају на „мрске Турке“ и чињеницу да сви знали како искористити богатство каквим располажемо – осим наших власти. 

И историја тече даље, па није тешко претпоставити шта је овде привукло Аустро-Угарску монархију? Управо за ову империју вежу се почеци индустријске експлоатације руде и то тачно за 1916. годину када овдашње „рударе“ чине руски, италијански и српски ратни заробљеници. Почела би експлоатација и раније али се партнери нису могли договорити да ли жељезару градити у Приједору (аустријски став) или у Угарској. Но, како год 1916. година сматра се почетком индустријске производње жељезне руде и тиме ове године обиљежавамо јубилеј. Како га обиљежавамо? Нечим шта морам назвати „офшоризацијом“ рудника. 

Но, долази слобода и успостављање Краљевине СХС. Како се Карађорђевићи односе према овдашњем рудном богатсву можда понајбоље говори неколико љубијских стамбених зграда какве датирају од 1919. године и неколико година касније. Значи, први дани ослобођења користе се за инфраструктурне претпоставке рударења. И већ 1922. године започиње производња! Крајем 30-их година прошлог вијека у љубијском руднику ради близу 1 300 запослених, а то је само сегмент много ширих привредних активности окупљених око привредног друштва „Југославенски челик“.

Иако су власиници рудника столовали у Београду и чинили дио европског господства, нису заборављали одакле стиже богатство. Тако је Љубија још тада имала основну и вечерњу занатску школу, раднички дом са кином (звучни филм), болницу, новоизграђену православну цркву, фудбалски клуб "Рудар", гимнастичко друштво "Соко", културно-просвјетна друштва, двије читаонице, ватрогасно друштво, рударску музику… Шта Љубија има у данашњој “слободи” боље да и не помињем. 

У даљем, долазе нам нацисти. Претпостављате већ да је и њима стављање у функцију љубијских рудника био приоритет. И доносе планове експлоатације рудаче за тадашње услове чак мегаломанске природе. Но, снажан антифашистички покрет Поткозарја и константни партизански напади резултирали су чињеницом да нацисти нису произвели ни четвртину од оног замишљеног. Нормално, Козарчани су платили „цијену“ таквог ремећења планова окупатора и то у виду геноцидних злочина, али су своје рудно богатство одбранили.

<имг срц="/стораге/имагес/2016/06/08/109175/љубијски-рудници-на-продају-феницанима-3.wебп" />

Потоње социјалистичко уређење јасно је демонстрирало како неке историјске константе не подлијежу ни идеологијама, ни друштвеним уређењима, па ни револуцијама. Жељезо можемо слободно сврстати у људске потребе. У првим данима ослобођења, септембра 1944. године, започиње обнова рудника и стварање претпоставки даље производње. Већ 1946. године из Љубије крећу прве количине руде за сисачку и јесеничку жељезару, али и за Чехословачку и Мађарску. Ало, већ у првим данима мира ми извозимо руду! 

Од тада започиње интензиван развој приједорске регије, а изворишно заснован на рударењу или на екплоатацији жељезне руде. Двије деценије након рата, средином 60-их, овде имамо производњу респектабилну на чак глобалном плану. Шта су овдашње „елите“ учиниле за посљедње двије деценије од кад је овде рат окончан? Смислиле „офшоризацију“ рудника!? 

У периоду од 1970. до 1992. године учешће Рудника "Љубија" у релевантним показатељима Општине Приједор износило је: 32% друштвеног производа, 35% у материјалним и нематеријалним улагањима, те 30% у укупном броју запослених. Изграђено је око 1500 станова, те (повољно) кредитирана изградња још близу хиљаду стамбених јединица. Године 1986. године одмарало се у властитим одмаралиштима 3.850 радника и чланова породица уз регресирање чак до половине цијене коштања. Ето како је рударење материјализовано у “накарадној социјалистичкој економији”, какву смо одбацили зарад “демократије и слободе”. И данас, хтјели ми то или не, уживамо у “резултатима” демократизације! 

На крају преостаје ми једино да поентирам. Мијењали су се овде народи, империје, друштвена уређења, идеологије, уз непромјењиву константу – сви су и у свим могућим околностима знали каквим рудним богатством располажемо и како то искористити. Двије и по хиљаде година ову константу потврђују цивилизације, народи и друштва, све до једне владе каква жели историју вратити на почетак. Како су кренули и нас Србе ће вратити на Карпате. 

Дакле, на одлуку владе да приступи „офшоризацији“ љубијских рудника или да наше рудно богатство преда „Феничанима“ (какви ће се богатити на нашим ресурсима и на нашем раду) Приједорчани не би требало да протестују. Требало би да вриште, уједају и бију тољагама. То није „демократично“ понашање, рећи ће неки (зна се и ко)... Уф, замало опсовах!

<а хреф="хттпс://бориславрадовановиц.блогспот.ба/2016/06/влада-рс-љубијске-руднике-продаје.хтмл" таргет="_бланк">Пише: Борислав Радовановић