Глигорић: Овце и тајкуни

Данас смо, као свједока одбране, саслушали Милоша Комљеновића, актуеалног директора РУГИП-а и пулена Будимира Станковића. Комљеновића су у „Кеју“ дуго припремали за свједочење (одазвао се тек на други позив, а тужиоцу Митровићу је нарочито било стало да овај свједок не изађе пред Суд).

Могу само да му захвалим на данашњем свједочењу јер је, по мени, рекао пар важних ствари. Прво, потврдио је да се намјенска средства РУГИП-а у складу са посебним законима, годишњим плановима, које усваја Влада РС и средњорочним Програмом, које усваја Народна скупштина Републике Српске, троше и за одређене материјалне трошкове (закупе, опрему, енергију, итд.). Свака утрошена марка децидно је наведена у годишњим извјештајима РУГИП-а, које опет усваја Влада Српске. Тако је данас, тако је било и када сам ја био директор. И тако ће вјероватно бити и убудуће, јер другачије не може. Друго, он као службено лице које заступа РУГИП, није затражио утврђивање наводне штете по Управу од надлежног органа, већ, како каже, чека да види како ће се завршити овај поступак...Толико и о његовом савјесном раду.

Због ове изјаве тужилац није био задоваољан, па се Комљеновић покушао извадити тако што је, ничим изазван, говорио о некаквим спорним потраживањима од РУГИП-а у износу од 15 милиона КМ, а за које криви наравно – кога другог до мене! Ради се вјероватно о новим монтирањима истог тужиоца и истих налогодаваца из Кеја, но о том потом.

Други свједок, Драго Шолак из Пореске управе Републике Српске потврдио је да није било примједби РУГИП-а на његов засписник, којим је утврдио да је на закуп станова за потребе РУГИП-а погрешно обрачунат порез, те да се исти треба обрачунати као порез на лична примања. Потврдио је такође да постоји контрадикторност и нелогичност у чињеници да један закон (Закон о платама) каже да запослени нема права на ову врсту личних примања, а други закон (Закон о порезу на доходак) обрачунава порез управо по том основу, те да је о овоме исправан суд могао дати само другостепени орган, да се РУГИП жалио на његово рјешење, а што овдје није био случај.

Није мени чудно што се нису жалили, јер се овдје очигледно радило о другом задатку – оптужити мене по сваку цијену, за било шта, па макар и за несавјестан рад (кад већ нема ништа боље), јер сам се дрзнуо да јавно иступим и кажем оно о чему сада бруји цијела држава – да су криминалци поробили готово све наше институције, да се појединима тајкунима поклањају на тацни управе и дирекције, које треба да им „у складу са законом“ доврше очигледно незаконита крчмљења јавних добара и ресурса.

Требао сам вјероватно, по њима, да Мићи Калдери плаћам за смјештај радника у његовом хотелу. Онда ми Митровић никада не би монтирао процес, вук би био сит, а овце на броју. Само што ја нисам овца, па нека буде како бити мора! А овце нек' наставе да раде како морају и како им тајкуни говоре. Неће ни то до вијека!

Тихомир Глигориц Блог