Гојко ниже петице док Петар ради на имању

Иако му још није зарасла нога и повремено трпи болове, отац храброг дјечака, за којег је чула јавност прије три године јер је сам бринуо о скоро непокретном оцу, испричао је јуче за “Независне” да сада воде добар живот.

Прича о Ђурићима доспјела је у јавност када је комшија позвао БН телевизију којој су се придрузили и остали медији и указао на храброст осмогодишњег Гојка, који се  одрекао дјетињства како би помогао оцу који је годину раније сломио ногу док је сјекао дрва у оближњој шуми.

Петар је остао закован за постељу и био је препуштен искључиво пажњи и бризи малог сина, којег је притом и мајка напустила. Да зло буде веће, њих двојица живјела су у трошној кући без воде.

Искрене сузе дечака хероја који се сам бринуо за оца гануле су хумане људе из РС и иностранства, који су Ђурићима притекли у помоћ те им је уз бројне донације изграђена и нова кућа. “Гојко и ја смо добро и не фали нам баш ништа захваљујући добрим људима, иако мени та нога још прави проблеме.

Рана је досад требало да зарасте, али то скроз слабо иде и још ме боли. Имам пуно обавеза на имању, сада радим око пшенице па када то ријешим, мораћу поново отићи у Београд да видим може ли се ту шта учинити”, прича нам Петар Ђурић.

Гојко и данас помаже оцу колико стигне, а за који дан треба да дође са заслуженог одмора. “Послао сам Гојка код тетке мало да одахне од школе. Имао је све петице. Још је мали за тешке физичке послове, али ми ипак помаже колико може”, прича поносни отац.

Иако му је нога озбиљно повријеђена, овом демобилисаном борцу није проблем да ради на својој малој фарми свиња и пољу пшенице. “Сестра ми помаже колико може. Имам машину па косим пшеницу и себи и другима, тако да сам сада у обавезама. Поред тога имамо 23 прасића па и око њих има посла”, каже вриједни Петар  Ђурић.

Гојко Ђурић 2013. године добитник је награде “Независних новина” “Јелена Трикић – Мајка Храброст”, а која се додјељује за подвиг године.

Извор: Инфо БН

Фото: Независне