Босна и Херцеговина - земља без наде

У тим годинама међународна заједница је била фокусирана на БиХ. У њој је било десетине хиљада до зуба наоружаних миротвораца, новца је било на све стране, а дипломатске активности главних свјетских метропола биле су усредоточене на БиХ. Наравно, са многим одлукама се не слажем, али ипак не може се порећи да је пуно урађено.

Успут речено, причали су ми поједини међународни актери тог периода како су се преко границе под шињелима и поставама капута уносиле паре за све оне у БиХ за које се сматрало да могу направити искорак. Али о томе, као и о томе зашто је морало и требало бити очекивано да та политика неће успјети, можда неком другом приликом.

Након пропасти априлског пакета, међународна заједница се повукла и од тада у БиХ имамо стагнацију или, нажалост, чак и враћање у прошлост. Спали смо на то да би усвајање механизма координације - у нормалним околностима готово рутинске ствари - било поздрављено малтене као сам улазак БиХ у ЕУ, као што је поздрављено и подношење апликације за чланство у ЕУ - нешто што би у нормалним околностима било еквивалентно студенту који је поднио пријаву за упис на факултет.

Поређења ради, да ли бисте подигли шатор да прославите што вам је син попунио формуларе за упис на студиј? До те мјере је ситуација у БиХ данас комична и апсурдна. Међународна заједница нема визије ни воље шта урадити, све се своди на импровизацију, а домаћи фактори такво стање користе као позив на опструкцију и партијашење кроз трпање јавних ресурса у приватне џепове, док већина људи једва преживљава.

Ни уз помоћ странаца, а можда баш и упркос њој - грађани БиХ нису преузели одговорност за земљу. А земља чији грађани не могу пронаћи ни минимум заједничког интереса којим би притисли политичке и економске елите да раде мало и за њихове интересе не може се надати ничему добром.

Таква земља тешко и да може преживјети. 

(Независне новине)