САД: Милошевић је размишљао да убије Караџића и Младића!

Наиме, у документу од 1. децембра 1995. године, Тоби Гати, у то вријеме помоћница америчког државног секретара за обавјештајни рад, писала је вршиоцу дужности државног секретара да Милошевић није имао интерес да сузбија "српске побуњенике" у БиХ јер се видио као предводник српства, те да је једна од опција коју има на располагању за уклањање лидерства Срба у БиХ организовање атентата на њих двојицу.

Гатијева је писала да је ипак много вјероватнија опција да ће Милошевић склонити Караџића у неку вилу на јадранској обали гдје ће га држати у шаци под пријетњом изручења Хагу ако одбије да се повуче из политике.

"Код Младића директнији приступ је много вјероватнији: као официр Војске Југославије с босанским коријенима Младић би вјероватно послушао наредбу да се врати у Београд, посебно ако му се омогући правна заштита. Када обојица буду под његовом контролом, имаће могућност да их изручи Хагу", пише Гатијева.

Пуно већи проблем за Милошевића од уклањања Младића и Караџића, према њеној анализи, јесте ко би могао да их замијени, истичући да Милошевић тамо нема људе који су му лојални, а које би могао инсталирати као предсједника Републике Српске и на друге кључне позиције.

"Очигледног Караџићевог насљедника који би могао повести Србе да прихвате Дејтонски споразум нема. Најпроминентнији кандидат је потпредсједник РС (Никола) Кољевић, којег умјерени ставови и каријера стручњака за Шекспира чине атрактивним за Запад. Али, алкохолизам и емотивна растројеност чине га осредњим кандидатом, и то у најбољем случају", истиче она.

Наводи да се једно вријеме као могућа алтернатива Милошевићу чинила група побуњеника у парламенту босанских Срба из Бањалуке, предвођена Милорадом Додиком, али да их, како је истакла, Милошевић није успио довољно ојачати.

"Помало иронично, али Србима је Бањалука синоним за национализам. За њих су Пале само обично викенд насеље у близини Сарајева које позира као главни град. 'Паљанска група', ако такво нешто уопште постоји, неминовно би била везана за Караџића, док би било која личност из Бањалуке вјероватно била барем толико екстремистичка као тренутни 'предсједник' босанских Срба, мада би, врло вјероватно, напорно радио да придобије Милошевића", наводи она. Тобијева је закључила да Милошевић није био искрен када је Американце увјеравао да је од 1994. увео бојкот према Републици Српској.

"Да је Милошевић то стварно желио, могао их је стегнути знатно јаче. Босанске Србе не би било лако потпуно изоловати, али да је макар прекинуо доток нафтних производа, за њих би то било и те како болно", нагласила је.

Додала је да би њихова сарадња са бх. Хрватима у заобилажењу санкција донекле смањила утицај Милошевића, али да су економије РС и Југославије толико прожете, да би Милошевићев утицај остао знатан. Што се тиче санкција на наоружање, Гатијева је оцијенила је Војска РС практично екстензија Војске Југославије.

"Иако не може заплијенити складишта оружја и муниције, који су им потребни у случају поновног избијања сукоба на терену, Милошевић би могао опозвати паљански официрски кор који су у ствари припадници Војске Југославије који су заправо само тамо на служби. Могао би прекинути доток муниције, горива, авиона, ракета, исплату плата, опреме за одржавање, противваздушних система као и третирање рањених", закључила је она.

Проблем за Милошевића да то учини је, како је истакла, то што би га националистичко језгро, посебно у војсци, сматрало издајником српских интереса.

Извор: Независне новине