Петар Кочић и слобода, њихова и наша

Тако је недавно држао непримјерен политички говор над костима стотина хиљада Срба у Доњој Градини иако је управо он у свом првом премијерском мандату тајно предао Хрватима сву грађу о Јасеновцу. У Бусијама се бусао као заштитник прогнаних Срба Крајишника иако је током рата са Микелићем и Хрватима трговао нафтом, кафом и ронхилом, и већ дуго времена је један од главних прикривених заступника хрватске политике и интереса у БиХ. Његов говор у Стричићима о Петру Кочићу, слободи и борби Срба против окупатора је врхунац дволичности.

Петар Кочић јесте један од симбола отпора окупатору и бораца са слободу свог народа, али човјек који је поробио и држи у страху свој народ је последња особа која би требала говорити о Кочићу и слободи.

У Републици Српској тренутно само у траговима има слободе, једнакости, права и правде, а то је последица великог притиска режима који је потлачио сопствени народ. Губитак власти за носице режима аутоматски значи и губитак слободе, па је цијели народ постао таоц неколицине отуђених и бахатих моћника. Сви смо изгубили слободу и постали заточеници мале групе људи која има неограничене слободе, може некажњено да згази човјека на улици, пљачка, убија и ради шта хоће.

Никада у историји ових простора слобода милиона потлачених није зависила од слободе неколицине олигарха. Њихово уклањање и демонтажа накарадног система донијела би истинску слободу за више од милион становника Републике Српске.

Из године у годину повећава се притисак на грађане, стање се додатно погоршава и ограничавање основних слобода постаје неподношљиво.

Због дуготрајне борбе за голо преживљавање и живота на ивици опстанка, већина грађана је у сталном страху од казне због јавно изнесеног става, губитка посла, угрожавања егзистенције породице.

Због тога широм Републике Српске, а посебно у Требињу, Херцеговини и малим срединама, многи страхују да ставе неки емотикон или коментар испод написаног текста, док је сувишно говорити о независним појединицима који јавно смију изнијети став и указати на неку од бројних аномалија у друштву.

Умјесто да велика жртва и страдање у последњем Отаџбинском рату, као и у бројним другим ратовима вођеним за слободу народа у последња два вијека, буду опомена и залог за континуирано повећање степена стварних људских слобода и дуг према нашој погинулој браћи, постали смо жртве аутократске владавине и репресија. Режим настоји да направи строго контролисано друштво који чине одани поданици.

Они слијепо прате и слушају Вођу не питајући се никада да ли су на кривом путу иако жедни корачају пустињом. Поданици су веома слични робовима у Старом Риму, само немају жиг нити тетовиран број на руци већ ће се користе савремене методе евидентирања бројева у посебној бази података чланова и сигурних гласача Партије.

Евидентирани поданици као награду за оданост и послушност повремено добијају ситне поклоне, најчешће пред изборне циклусе када се рјешава судбина Вође, а сви остали неуписани су грађани другог реда и немају право на посао и минималне услове за живот достојан човјека. Злогласни РТРС, који је превазишао Гебелсову пропаганду и најприземнијим методама испира мозак и трује народ који га финансира плаћањем тв-претплате, слика је отуђеног режима и показатељ како се мафија опходи према противницима и онима који јој се супроставе.

Вјерујем да се Кочић у гробу преврће ако види обнажене старлете под шатором на Кочићевом збору, и чује ко све помиње његово име и како живе његови сународници 100 година од протјеривања Аустро-Угара. Природно је да се након неуспјешног покушаја и слома отпора народи и људи покоре већој сили која има надмоћ у тенковима, авионима и оружју, али је ненормално да велика група људи робује и даје легитимитет малој групици отуђених олигарха чија моћ лежи у заробљеним институцијама и новцу који је отет управо од сиромашних потлачених поданика.

Парадоксално је да су потлачени грађани истовремено највеће жртве, али и најодговорнији стубови на којима почива власт домаћих окупатора. Све док потлачени, сиромашни и угњетавани буду сагињали главе, предавали се, евидентиртали у спискове мафијашке хоботнице и давали легитимитет режиму који их држи у заточеништву, немогуће је очекивати било какав напредак. За слободу се одувијек требало борити, али сада нам на срећу не требају пушке и топови већ оловке и мало здравог разума.

Блог Небојша Вукановић