Шта је Слободанку навело да се запали?

"Новости" су успеле да сазнају и разлог који је ову несрећну жену, иначе неговатељицу за старе и изнемогле, натерао да на тако стравичан начин подигне руку на себе. Болно сазнање да је супруг Милан (46) тешко оболео и да то од ње крије, као и бојазан да би опака болест могла да их заувек растави, био је мотив да се полије бензином и запали.

Ову тврдњу за "Новости" је изнео управо њен супруг, једини очевидац несвакидашњег догађаја о којем већ данима причају сви у Српској.

"Уз кафу у нашој породичној кући, Стојанка ми је приговорила да су до ње допрле приче о мојој болести - карциному. Упитала ме је кријем ли ја то праву истину од ње, знајући да, како ми је говорила, без мене више не би имала снаге да живи. Пошто је прочитала лекарске налазе по којима ћу највероватније морати да одстраним танко црево, нагло је скочила. Разбила је о зид обе шољице пре него што је отишла у шупу. Ни слутио нисам да се тамо полила безином. Одмах пошто се вратила, креснула је упаљачем који је зграбила са стола. И, на моје запрепашћење, почела жива да гори!" отворио нам је душу Милан Марић.

Он додаје да се Стојанка, у шупи, из канистера полила мешавином бензина и уља за моторну пилу.

"Гасио сам је, уз помоћ ћебади и крпа. Спасавао сам, пре свега, њено лице и прса. Онда ми је рекла да јој горе ноге. Отуда су лекари и констатовали опекотине на око 60 одсто њеног тела. Све сам учинио да је спасем" каже Милан, показујући део изгорелог кауча, али и своју завијену руку, због опекотина које је задобио спасавајући супругу.

У прњаворском Дому здравља су нам потврдили да је недуго након Стојанке, лекарска помоћ указана и Милану.

"Седам година смо живели у љубави и слози. Често смо говорили да нећемо дозволити да нас било шта растави" тужно говори Милан.

Судбина очигледно није тако хтела.

ДОБРЕ КОМШИЈЕ

Стојанка и Милан су седам година живели у ванбрачној заједници. Она је из претходног брака имала два сина и кћерку. Он се није женио. Дуго су живели као подстанари, а у Бабановце су се доселили тек пре четири месеца. Она је била из Теслића, а он из Кнежева.

"Знамо их као добре, сложне и врло пожртвоване комшије. Реновирали су купљену кућу, а на имању су засејали башту, узгајали су и свиње. Жао нам је због несреће која их је задесила" кажу Босићи, прве комшије које, као и остали који их познају, о Стојанки имају само речи хвале.

Извор: Вечерње новости