Анализа: Како је Јокићу без бурека у Америци и због чега је Шевченко био несхваћен у Кијеву?!

Један детаљ често може да буде пресудан: или идеш на врх, или те нема у врхунском спорту.

Оно што је добро јесте да ти спорт пружа шансу да исправиш грешке, али само ако их увидиш у млађем добу. Јер ретки су примери какав је Марко Пантелић, који је паузирао више од две године, био потпуно ван врхунског фудбала, а онда се вратио и постао један од водећих стрелаца Бундеслиге.

Елем, врло је важно препознати те детаље који чине разлику, а у тексту за Спортифицо, кроз разговор са Давидом Бабунским, Милошем Нинковићем и Марком Симоновићем неке од тајни везаних за ову тему покушао је да одгонетне колега Саша Озмо.

„Мени је користило то што сам дубински анализирао оно што ми се дешава у животу – размишљао сам о својим искуствима, покушао да их истински постанем свестан и настојао да се ускладим са собом како бих на адекватан начин разумео шта ми се догађа у срцу и у глави“, каже Бабунски, стасао у чувеној Барсиној школи Ла Масија, тренутно првотимац Црвене звезде.

Онима који прате каријеру Милоша Нинковића познато је да је искусни везиста стагнирао у периоду када је постао члан кијевског Динама. Разлог - неспортски живот на који се „навукао“ пошто је са само 18 година стигао у престоницу Украјине, град који нуди много тога.

„У почетку ме није било брига за здрав живот, јео сам у пекарама, јео сам пљескавице, а то је катастрофа за спортисту. Од тада сам се одрекао брзе хране, а не једем ни месо пре тренинга или утакмице. Из мог искуства, четири сата није довољно да се оно свари“, кажеНинковић, а као човека од којег је много научио на овом пољу наводи Андреја Шевченка, с којим је имао прилику да дели свлачионицу по његовом повратку у Динамо...

„Ух, толико сам научио од њега. За ручак пре тренинга увек једе тестенину или рибу, а говорио ми је да су у Милану узимали месо само после тренинга, и то мало парче. Јео је доста салате, понеки пут попије чашу црног вина, али углавном је воду и цеђене сокове пио. Многим младим играчима говорио сам да се угледају на њега, али неки су мислили да он није нормалан:

’Толико је новца зарадио у каријери, зашто сад није опуштен и зашто га није баш брига да ли је дао гол или није?’ Али он не би био то што јесте да се тако није понашао – код таквих карактера нема опуштања. Много су се огрешили о њега.“

На тему исхране за Спортифицо говорио је и кошаркаш Звезде и освајач сребрне медаље на недавно одржаним Олимпијским играма Марко Симоновић.

„Рецимо, кукуруз је добро природно вариво, али лично ми не лежи. Трудим се да у току недеље једем бело месо, црвено месо најдаље два-три дана пред утакмицу. Једем доста пасте и рижота због угљених хидрата, тако надокнађујем потрошену енергију. Уносим доста и воћа, али никако пред тренинг“, даје Симоновић увид у свој режим исхране.

Што се ове теме тиче, поентирао је, чини се, и то на јасном примеру, Дејан Милојевић, некадашњи врхунски кошаркаш, данас тренер Меге:

„Ми смо с Николом Јокићем имали проблем – шта год да радимо у Меги, он то анулира буреком и са две литре кока коле дневно. Отишао је сад у САД где бурека нема и одмах је смршао“, каже Милојевић уз смех, и додаје:

„Схватио је зашто је здрава исхрана важна за њега и цела прича има ефекат – променио је навике и сада изгледа одлично.“

Исхрана је врло важна, али ништа мање битно за спортисту није ни да научи како да се носи с притиском, како да не буде бесан ако седи на клупи, а мисли да заслужује да буде на терену.

Извор: моззартспорт