Ми смо Додикови корисни идиоти!

Изаћи ћемо на референдум, испољити „српску вољу“, те васколиком свијету представити се као Додикови корисни идиоти! За провјеравање утемељености овакве перцепције довољно је размотрити референдумско питање: "Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?".

На овако небулозно питање нас неколико стотина хиљада требало би да заокружи предњепонуђено „ДА“. Могли су нас упитати, нпр: „Да ли подржавате да сунце и даље излази на истоку?“.

При том, можемо се запитати: зашто смо готово четири године крваво ратовали, зашто смо уопште стрварали Републику Српску? Двије и по деценије наших живота посветили смо одбрани и очувању Српске, отрпили муке и одрицања незапамћена у новијој историји, а због чега? Да би данас морали демонстрирати како подржавамо да „сунце и даље излази на истоку“!?

Значи, у рату смо као народ недвосмислено демонстрирали шта подржавамо, а шта одбијамо, у дводеценијском „миру“ ни за педаљ нисмо одступили од полазишних принципа, тако да је готово бесмислено кроз некакво „ДА“ доказивати сопствени идентитет.

Република Српска је неизоставно обиљежје наших живота, нешег идентитета и наше самоспознаје. И то ће бити тако док год постоји опасност од биолошког истребљења – какву смо спознали и насљеђем (преко предака) и непосредним искуствима.

По нашем ширем поимању референдумско питање у својој есенцији гласи: „Да ли подржавате сопствени биолошки опстанак на простору Републике Српске?“, а одговор на такво питање подразумијева се.

Но, морам „подсјетити“ да је Република Српска државотворан и правно-политички субјект, те да као такав функционише преко институција. Доиста, чему служе наше институције и изабрани представници уколико нас бар пола милиона мора непосредно доказивати да „сунце излази на истоку“? Зашто смо појединце бирали, зашто их плаћамо...???

При том морамо се запитати: коме доказујемо да „подржавамо“ 9. јануар као национални празник? Унутар несрпске западнобалканске популације нема дилеме – свима је одлично знано шта нама значи овај празник. Чак на глобалном плану, бар у домену релевантних политичких субјеката, општепознато је како ће резултирати овај референдум. Допало се то нама или не, други на наш рачун збијају шале – јер само Срби доказују да „сунце излази на истоку“.



Да ствари конкретизујемо: наш излазак на референдум комотно можемо протумачити и као демонстрацију моћи једног појединца – Милорада Додика! Није овде питање шта ми подржавамо или не, нити шта нама значи 9. јануар, па ни то како доживљавамо одлуке Уставног (квази)суда БиХ.

У питању су општепознате ствари и на исте је бесмислено одговарати. Питање (свих питања!) јесте: колику моћ има Додик? Све што нашем врлом предсједнику треба јесте да Изетбеговићу, Инцку, Вучићу... и Илији Граховцу (Змај од Шипова) демонстрира сопствену моћ. И како то Додик чини?

Просто, доказаће да је преко пола милиона Срба спремно извршавати његове политичке одлуке, а то је и номинално и процентуално за овдашње прилике репрезентативан показатељ политичке моћи.

Већ из самог питања видимо да референдум есенцијално нема никакве везе са одлуком уставног квазисуда. Није народу и грађанима постављено питање „да ли подржавате одлуку Уставног суда“, него нам је подметнута „дилема“ о каквој је илузорно и расправљати.

Уз то, морамо сами себи признати истину, Додик на другој страни лично или преко послушника презентује како ће одлука суда бити ипак бити испоштована. Већ данас знамо да ће и имплементација судске одлуке садржавати Додиково већ препознатљиво политиканство и политичко самољубље, баш као и референдумско „пребројавање корисних идиота“, но. кључно питање јесте – шта нам је чинити?



Ситуација је таква (циљно произведена) да натполовично морамо заокружити „ДА“, јер ће другачији исход Бакир Изетбеговић искористити за остваривање очевог аманета о уништавању Српске.

Истовремено, морамо у обиму од неколико стотина хиљада особа изаћи на референдум, јер у супротном шаљемо поруку да је наш одбрамбени потенцијал опао или девастиран, како је наш патриотизам спласнуо...

Можемо овако у недоглед набрајати разлоге нашег референдумског „морања“, али је поента ваљда јасна. Милорад Додик нас је довео у ситуацију да смо принуђени, баш као корисни идиоти, демонстрирати један подразумијевани банализам.

Да наша мука буде већа, приликом гласања, хтјели или не, присјетићемо се ранијих одлука Уставног суда БиХ и како је њихова имплементација девастирала државност Републике Српске и све оно за шта смо крваво ратовали.

Сјетићемо се како смо „изгубили“ заставу, грб, химну, конститутивност, језик и ино, уз свијест да је назив Република Српска сљедећи (и посљедњи!) симбол нашег идентитета који ће бити нападнут. Но, најгоре од свега јесте самопромишљање о томе како Додику наше „ДА“ не значи много, односно да ће он своје одлуке о обиму и начину имплементације пресуде заснивати примарно на личним интересима.

На крају, морамо схватити да је Додик спорну ситуацију око одлуке Бакировог квазисуда могао расплести и на другачији начин, на небројено другачијих начина. Примјера ради на начин како то годинама чини његов политички савезник Драган Човић, суверени лидер босанско-херцеговачких Хрвата. Без икакве помпе и политиканства Човић редовно игнорише пресуде уставног и других судова државе и Федерације.

Имплементира само оно шта је у корист Хрвата, а све остало игнорише. Уз то у кантонима са хрватском већином куна је основно платежно средство, на сваком „ћошету“ истакнути су симболи државе Хрватске и ино. Како сам то много пута истицао: инструментариј принуде државе БиХ није довољно моћан да наметне/проведе пресуде судова и то овде сви знају и обилато користе.

Дакле, могао је Додик ову пресуду једноставно игнорисати, могао је правним заврзламама до бесконачности одлагати њену примјену, могао је преко политичких тијела (парламента, владе), над којима има дефакто моћ, донијети одлуке супротстављања и слично. Могао је штошта, а тек ћемо видјети како ће материјализовати ову пресуду.

Референдум је тек израз воље грађана, а институције су те које доносе одлуке – то је политички аксиом! По томе што је парламент наложио влади да припреми закон о измјенама и допунама закона о празницима у домену одлуке уставног суда већ можемо наслутити стварну реакцију институција.

Иначе, силне медијске шпекулације о томе како ће Додик, Чубриловић, Цвијановићева и други кривично одговарати због „референдума“ су чисте небулозе. Нису они организовали испитивање воље грађана око одлуке суда, него о перцепцији овог празника, а то није забрањено (посебно није кривично дјело).

Са друге стране, мијењањем закона о празницима на основу одлуке суда Додик и братија недвосмислено избјегавају могућност кривичног прогона. Дакле, драги моји Корисни Идиоти, какав сам и сам, ово вам је сушта истина око ситуације каквој смо невољно изложени.

Овај референдум није ништа друго до демонстрација Додикове политичке моћи и утицаја, односно средство његовог „угуравања“ у институције власти на државном нивоу. Управо како сам то недавно најавио...

Дакле, кад се након гласања вратимо кућама и запитамо се гдје смо били и шта смо радили, предлажем да то учинимо уз стари хит Боре Чорбе „... опет ме је женско направило волом, играо сам само епизоду...“.

Можда из овог стиха извучемо какву поуку. Мени се чини да нас је Додик опет „направио волом“ и да само играмо „епизоду“ у његовој демонстрацији моћи. Ми смо Додикови корисни идиоти!

Извор: БориславРадовановићБлог