У посјети најбогатијој рогатичкој породици

Глуховићи са Божина дочекују нас пред капијом. Најмлађу Данијелу носи једна од сестара. Маја нам отвара капију и води нас у кућу. Ту је и домаћин Ненад. Сједамо за сто. Нуде нас кафом, ракијом и соком. Недостаје чаша, Маја тражи да их донесу.

– Мама, немамо више чаша, све поломио Драгољуб – каже једна од дјевојчица, па шмугну међу браћу и сестре.



Маја је 1980. годиште, а муж јој Ненад рођен је 1958. године.

– Преварио ме је, младу и луду – каже Маја.

– Ма нисам, мене је рат преварио па се не стигох оженити прије. Нашла си са мном срећу коју ни са ким другим не би – вели Ненад, па отпоче савијати цигарету дувана.



–Јесам, хвала Богу, срећна сам да срећнија не могу бити – одговара Маја.

Покушавам избројати дјецу очима, али не успјевам. Разговарамо, има жамора, има приче углас, има смијеха, али плача– нигдје. И ни од кога. Чак и најмлађа двомјесечна Данијела иако је гладна не плаче. Мајка Маја узима је и храни је на груди, онако како је једино исправно малу дјецу хранити.

Богдана џаба дозивају, неће да сиђе са спрата. Њему је 19 година, већ је момак, помаже родитељима у свим пословима, али није рад да га новинари фотографишу. Питамо јесу ли дјеца здрава.

–Јесу, хвала Богу, никад ни једно доктору отишло није! – причају Маја и Ненад углас.



–Ево, ова се родила 02. фебруара 2012. кад су они највећи сњегови били –каже Маја.

–Она никад не да чарапе да јој обујемо, вазди боса хода– додаје Ненад.

–Кад је медо спав'о, рођена сам – убацује се Сњежана.

–Сњежана, дођи мало код мене! – дозивам је.

–Нисам ја Сњежана, ја сам Јованка, чико, ја нисам рођена кад су били сњегови и медо спав'о, него у колима хитне помоћи– обрука ме Јованка.

–Мајо, можеш ли нам набројати имена дјеце а да не погријешиш?

–Могу: Богдан, Сузана, Горица, Драгољуб, Душица и Душан они си близанци, Снежана, Јованка и Данијела – наброја Маја, али погријеши. Заборави Невену, Бог је не заборавио. Она није ту, није на очима, у школи је, иде у други разред средње школе. И Сузана фали на фотографији, она је у деветом разреду основне школе. Ни Богдан није на снимку, он не воли новинаре. Од њих десеторо шесторо иде у школу. Шест ђачких торби, шест оловака, шест...Три сина и седам дјевојака – рачунам у глави, а све се бојим погријешићу у рачуници. Надам се да у овом набрајању имена погријешио нисам!

–Биће и три снаје и седам зетова, акобогда – додаје Ненад. Даће Бог па ће бити тако!

–Како сте се одлучили за оволико дјеце? – постављамо глупо, класично новинарско питање.

–Дјеце, здравља, слободе и пара никад не може бити пуно! – одговара Ненад.

–Ја сам сама расла. Оца никад упознала нисам, а подизала ме је баба. Остала сам жељна браће и сестара. Моја дјеца тога жељни остати неће! – одговара Маја.

Све вријеме разговора са нама Маја Данијелу носи у наручју, ко мачка маче, и храни је.

– Како живите? – истресамо још једно од отрцаних питања из новинарске торбе.



–Добро – одговара домаћин – радимо и живимо од свог рада. Од пољопривреде. Држимо пет крава, тридесетак оваца, коке, и двије свиње. Идемо и у надницу, најстарији Богдан и ја, вриједни смо и тражени радници. Имам мало своје земље, свега осам дулума, па радимо туђу. Накупили смо седман'ест сијена и око 'иљаду бала, могу прехранити своју стоку, а имам и продати ако ко затражи.

Дјеца нису неуредна, нису ни необучена, мада једна од дјевојчица хода по кући само у атлет-мајици. Одбија да се обуче, каже да јој није хладно, мада се напољу добрано осјете први децембарски мразеви. Нема свађе, нема непотребне буке, само смијеха и шале. И љубав. Старији носају млађе, један брат узима папирну марамицу и брише носић млађој сестри. Само помало завирују око новинарског фотоапарата, али и то раде дискретно и симпатично. Захваљују кад им га дајем да погледају, и брзо га враћају.

–Колико вам треба хране мјесечно? – питамо.

–Један метар брашна и двадесет кила шећера треба само за доручак. То дјеца најволе да доручкују, хљеба и шећера. Уља нам треба петн'ес литара, богами некад нестане и то па морам да прикупим још једно пет литара– одговара Маја.

–Ако купујемо 'љебове, љети кад се не ложи ватра, богами, треба нам петн'естак сомуна данас. Добро једу, здрави су. Не воле баш месо, више воле намазати по хљебу кајмака, паштету и тако то. Воле и јаје на кајмаку, а тога имамо, хвала Богу. – додаје Ненад.

–Слушају ли вас дјеца? – питамо.

–Шта нас, они слушају цијело село.– одговара Ненад.

–Још није рођен ни Станко ни Станка, хоће ли бити станке са дјецом? –питамо.

–Откуд знамо шта ће Бог дати још – углас одговарају Маја и Ненад.



Породица на првом мјесту

И док им из Црвеног крста узимају бројеве ципелица, ципела и ципелетина за дјецу, ми не успјевамо да забиљежимо о којим бројевима се ради. Вјероватно то и није нека грешка, који год број да им донесу неком ће пасовати. Са дванаесторо Глуховића у кући живи још и бака Војка, Ненадова мајка тридесет треће је годиште и има пензијицу стотину двадесет три марке. Глуховићи примају дјечијег и материнског додатка око деветсто марака, а прирађују још и бавећи се пољопривредом.

Ненад је борац прве категорије, прератовао је, каже, сва ратишта у Републици Српској, одликован је и орденом Немањића. Питамо их требају ли им дјечији кревеци или колица.

Ма какви, ни једно од дјеце није имало ни колица ни креветац, спавају са родитељима. Распореде се, Маја са баком и млађом дјецом у приземљу, Ненад са осталима на спрату. Чудимо се како онда „рода" стигне да им доноси принову, пошто супружници спавају у својеврсном карантину. Кажу да су за честе посјете „роде" највише криви пољски радови.

У гостима код Глуховића боравили смо скупа са представницима Црвеног крста Републике Срспке и општинског ЦК, Ђоком Михајловићем и Весном Ристић, у оквиру акције „Породица на првом мјесту". Пошто иде зима, ови први донијели су им на поклон шпорет на дрва, а други поклон-пакете у којима је храна и средства за хигијену. Кућа им је саграђена кроз програм Владе РС за породице са четворо и више дјеце. Помоћи има, повремено, и од локалне заједнице.

Из ЦК обећаше и 200 кг брашна, 100 кг шећера и 30 кг уља. Кад би људи који нам свима „кроје капу" навратили, понекад, код оваквих породица срца би им сигурно била мекша а душе љепше.



Остављамо Глувовиће у њиховој срећи. Дубоко замишљени да ли смо, ми који имамо по двоје дјеце, промашили своје животе.

Пише: Зоран Јанковић