Мини коментар: Гдје су српски тренери у Евролиги?!

Божидар Маљковић, Душан Ивковић, Светислав Пешић и Жељко Обрадовић су харали Старим континентом и елитним клупским такмичењем, освојивши 15 титула. Више од пола у власништву је Обрадовића, али је поражавајућа чињеница, да је он једини наш тренер у 16 клубова нове Евролиге. Ивковић се пензионисао, чини се да ће и Маљковић, Пешић је на листи „повређених“, а остали?

Евролигашке клубове су водили још Саша Ђорђевић и Обрадовић, Александар Џикић и Трифуновић, Влада Јовановић, Шакота, Мута Николић, Дарко Русо, покојни Аца Петровић, па Рајковић и Лукић... Стоји да је Евролига скраћена, али шта је са наследницима српских тренерских бардова? Где су се изгубили? Има ли младих снага? Имају ли где да раде и у Србији?

Питања је много, тема комплексна, али за размишљање, како до људи из струке, оних који би требало да им обезбеде услове или шансу. Зашто су затворена врата многим тренерима у иностранству? Можда што тренери немају свој синдикат, али некада су Срби харали по Грчкој. На последњем фајнал фору у Берлину, два Грка, од којих један узима титулу и нови милионски уговор у најбогатијем клубу Европе, а другог узима славна Барселона, уз двојицу који воде атинске вечите, има их највише, четворица - Итудис, Барцокас, Педулакис и Сфаропулос.

Турска, тачније Истанбул, има четири евролигаша, а Атамана јединог као свог тренера. Хрвати имају Репешу у Милану и Перасовића у Ефесу. Шпанаца је такође двојица, Сито Алонсо и Ласо, Италијани имају у Немачкој Тринкијерија, у Макабију је Еделштајн, а Блат у Дарушафаки, Шарас као једини Литванац води Жалгирис, Црногорац Радоњић Звезду, а Руси имају Пашутина у Униксу.

Да ли је прича о српској тренерској школи остала само мит, или сећање?

Извор: блиц.рс