Зашто ће Бата увијек бити Валтер?

Глумачка игра, посебно она на филму, таква је да од актера често остане управо та слика коју су створили, било на почетку своје каријере или у позним годинама. Врхунске холивудске глумце често знају обиљежити прве улоге у којима заблистају те их то доведе до типских улога. Енглески израз за то је "тyпецаст".

Такозвану замку типизирања само ријетки успију превазићи. Ни глумци из кинематографија балканских земаља (Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија) нису имуни на тај проблем - Бата Живојиновић ће заувијек остати Валтер, Борис Дворник Мештар, Миодраг Петровић Чкаља остао је појам комедијаша у Југославији, Мустафу Надаревића је одредио Изет Фазлиновић.

Велимир Бата Живојиновић улогама на филму, и то њих више од 250, више од било којег другог глумца са ових простора оставио је печат на кинематографији бивше државе и напосљетку кинематографији Србије. Али, због улога првенствено у партизанским филмовима (Диверзанти, Мост, Битка на Неретви, Сутјеска, Партизанска ескадрила) остао је упамћен са вјечитом петокраком на глави. А са улогом Валтера у филму Валтер брани Сарајево (1972. године) ту петокраку је и зацементирао.



Борис Дворник, још једна глумачка громада бивше државе, као и кинематографије Хрватске, са којом је Бата дијелио филмско платно у Мосту и Сутјесци, имао је прегршт квалитетних филмских рола, али је некако остао упамћен као весели и доброћудни Далматинац још од улога у ТВ-серијама (Наше мало мисто као Роко Прч и Мештар из Велог миста). Тих улога се није могао ослободити ни у свом каснијем опусу.

Мустафа Надаревић није упао у једну, него у двије замке. Иако је почео каријеру озбиљним карактерним улогама (нпр. Леон из Глембајевих), осамдесетих се чинило да је упао у калуп “режимског човјека“. У филму Отац на службеном путу редитеља Емира Кустурице глумио је удбаша; у филму Мирис дуња Мирзе Идризовића, глумио је колаборационисту, а у Кудузу Адемира Кеновића био је локални милицајац. Са филмом Празник у Сарајеву Бењамина Филиповића, ослободио се окова “режимског човјека“ и портретирао ситног криминалца.

Међутим, под старе дане и за нове генерације ће остати упамћен као Изет Фазлиновић из ТВ-серије Луд, збуњен, нормалан. Надаревић је толико “уронио“ у лик, ипак карикатуру, да га је сада готово немогуће, а не поистовјетити са карактером Изета Фазлиновића, шенулог дедице који загорчава живот сину и унуку.

Чак ни икона бх. глумишта, импозантног глумачког опуса, Нада Ђуревска није могла побјећи од уласка у типски клише. Још од улоге Хасанагинице у истоименој ТВ-драми, Ђуревска је упала у улогу брижне мајке, па није ни чудо што јој у позној доби толико добро стоје улоге брижне бакице, а које су је одредиле за новије генерације филмских и ТВ гледатеља.

Од новије гарде бх глумаца Енис Бешлагић, комичар по опредјељењу, готово да је незаобилазан у филмовима балканске продукције (Хрватска, Србија, БиХ). Управо су га комичне улоге и довеле до замке уласка у тип “Босанца који мало слабије копча ствари“. Почело је то све са његовом улогом Шемсе у мегапопуларном ТВ-серијалу Наша мала клиника и наставило са ТВ-серијом Циммер Фрај, као и у екранизацијом истоименог књижевног дјела Стевана Сремца, правим балканским блоцкбустером Ивкова слава.

Мира Фурлан је до 1985. године и улоге у филму Отац на службеном путу одиграла рола и рола, што у ТВ-серијама, што у филмовима, те је просто неодредиво када је упала у тип фемме фатале, улоге жене које ће обично доћи главе главним јунацима. Некако је улога у Кустуричином филму запечатила ту етикету које се ослободила тек са промјеном адресе и филмског тржишта; одласком у САД нанизала је доста другачијих улога у популарним ТВ-серијама попут Лост (Изгубљени).

Драган Николић, иако глумац широког глумачког распона, за старије генерације увијек је остао Прле из ТВ-серије Отписани. Исту судбину имао је и Воја Брајовић, који је са Николићем у Отписаним глумио Тихог. Судећи по млађим генерацијама, који их памте по неким другим улогама, ова двојица глумаца су се успјешно ослободили тог бремена.

Глумица коју је готово немогуће ставити под тyпецаст јер има широк глумачки распон и квалитете на којима јој завиде многе колеге и колегице јесте Мирјана Карановић. Не постоји улога коју она није глумила, иако се првенствено сматра за карактерну глумицу. Иако се у кинематографији балканских земаља улога коју би играла глумица могла окарактерисати као она “или светице“, “или курве“, Карановић се својим глумачким умијећем наметала редитељима те за њу скоро да и није било искључиво подјеле једног типа.

Примјер глумца који је на почетку каријере брендиран као комичар, а успио се одвојити од те етикете јесте Бранко Ђурић Ђуро. Ђуро је толико пута полагао пријемни испит за глумца на сарајевској Академији сценских умјетности, те је након што је примљен просто морао засјати у представи Аудиција, а потом и бриљирао хумором у радио и ТВ-пројекту Топ листа надреалиста.

Нанизаће Ђуро након тога мноштво озбиљних улога, почев од оне у филму Ово мало душе, Дому за вјешање, Кудузу, па све до оскаровца Ничија земља у којем је савршено избалансирао комично и озбиљно. Ипак, као глумац, Ђуро ће за неке увијек остати Соломон Бичакчић из Аудиције или вјечити надреалиста.

Филмски глумци, свуда у свијету, почевши од холивудске фабрике снова, па до једног Балкана упадаће у замршену замку звану "тyпецаст", а нове генерације гледалаца ће увијек имати слику свог филмског јунака одређену према глумцу који је на њих оставио неизбрисив траг.

Извор: Ал Џазира