Ухођење народног пјесника Филипа Вишњића

Да ли због тога што је био опчињен Семберијом и њеним људима, да ли због своје оданости према своме народну и језику, да ли због јединственог, упечатљивог пејзажа семберске равнице и мајевичког побрђа или због свега тога заједно - у пјеснику Миљурку Вукадиновићу, побуђено је усхићење, па је за само два дана и једну ноћ у Филиповом завичају написао збирку стихова.

Незадрживо су куљале ријечи из њега, слично дринским поводњима. Искрена поезија с обиљем духа, љепоте и чистоте језика, набијена емоцијама. Мисаона. Испјевана је тако још једна његова нова и необича пјесмарица, јединствених слика.

Уходио је Филипа Вишњића.
За ручком, у шетњи градом, у парку, на тргу, у библиотеци, галерији, аутомобилу, соби - из часа у час - устрептали пјесмотворац уходио је великог Филипа. Стихови су се редали и улазили у његов поетски храм, у пространство пјесниковог духа.

Чинио је то рођачки, маниром доброг домаћина. Ишао је до тада за њега невиђеним, широким и равним поетским путем.



Миљуркова поезија увијек је била пуна јасних и промишљених ријечи. У Семберији то и није нека новост. Навикла је ова равница да надахнути пјесници наизуст, снагом свог пјесничког израза, слажу своје стихове у трену, у једном даху, слично невјести када спрема своје сватовско рухо.

Тако је чинио овдје Филип Вишњић. Два вијека касније Миљурко Вукадиновић, уходећи Филипа, несвјесно је обновио традицију таквог пјесничког творења.

Чим би само њему знаним начином, ритмом, редом и метриком мајсторски сложио пјесму, скрушено је устајао, чврсто држећи у руци невелики нотес, погледао би папир, онда широко све око себе, па опет папир. Кратко би оћутао. Наизмјенично је гледао рукопис и слушаоце, а онда би грунули нови, свјежи стихови о Филипу, његовом завичају и странствовању, о кнезу Иви, о Доброј води, о Ружином хану у Трњацима, о Броцу...

Плијенио је слушаоце усред ријечи и покрета. Настајале су нове пјесме - низала се пјесмарица. То му је била увертира, а онда би богобојажљиво казивао све стихове који су нетом настали.

Уходио је Филипа Вишњића.
Кључало је у пјеснику непуна два дана и једну ноћ. Бучало је и хучало као набујале дринске воде прије него би се о поводњу разлиле равницом. Пјеснички поводањ било је наизуст говорење стихова, а разлијевање поезије љепота и чистота српског језика.

<имг срц="/стораге/имагес/2016/11/03/131615/уходење-народног-пјесника-филипа-висњица-2.wебп" />

На моменте се чинило да се надахнути пјесник у ухођењу Филипа не може зауставити у свом ненаданом стваралачком замаху - да га ни Филипов дух нити равнина равна не могу спласнути. Тако је и било.

Пјесник је слагао необичну поезију као на бескрајној траци. Била је другачија и многогласнија и од Филипове, Дучићеве, Магине, Љиљанине и Куђићеве, али и од пјевања осталих семберских поета - од оне коју смо раније познавали.

О Миљурковом ухођењу Филипа Вишњића пјесник Љубомир Ћорилић вели:
"Вукадиновић је авангардни српски пјесник коме је инспирација све што чује, види, прочита... Исписивао је пјесме при сусретима с људима, предјелима, са историјом, митом и легендом. Узбуди га слика из ока, ријеч, податак, прича... Инспирише га унутрашњи смисао свега. Ушле су у Миљуркову пјесмарицу у Филиповом завичају и прича о Магдалени Живановић, првој неоствареној љубави Јована Дучића, о Жарку Пролазнику, о Јови Цару који подиже бијељински парк, о црном гаврану са поља Мишара, о Тавни и Троноши, о Иви Кнежевићу, о... И о самом Филипу Вишњићу. Миљурко је на овај начин ухватио тренутак и сачувао га за пролазни сан о вјечности."

О ухођењу Филипа Вишњића књижевник Вук Крњевић казује:
"Тај његов муњевит сусрет са Семберијом претворио се у несвакидашњу песничку руковет о Филипу Вишњићу, која актуелизује нашу готово митску личност епског певања. Својим стиховима у песмарици 'Ухођење Филипа Вишњића' Миљурко је потврдио такозвано 'отаџбинско певање', а она је, уједно, потврдила и све особине досадашњег његовог певања: језички лудизам и игривост до зачудности, хумор и лексичку свежину".

Ухођење Филипа Вишњића.
Миљурково наизуст пјевање у први мах личило је на сатирање пјесничке душе, али када се нанизала пјесмарица једно јесте - широм је раскрилио двери свога пјесничког храма вишезначне поезије.
Пјесмарицом се у Семберији и на мајевичком побрђу - у Филиповом завичају - називају се збирке пјесама које читаоцима стварају осјећај уласка у неко свето мјесто. Таква је и Миљуркова пјесмарица "Ухођење Филипа Вишњића" - на трен срочени стихови - који афирмишу живот, језик, чистоту, дух, мудрост, емоције и традицију. Величају пространство живљења.

Пјесмарице у Филиповом завичају и дан-данас радо се читају и пажљиво се увијају у непромочиве папире или бијеле кумовске и дјеверске пешкире.
Чувају се тамо гдје су домаћинове тапије на имање, родослови и молитвеници.
Читају се у само одређене дане у години - у посвећене, одабране и завјетне.

Тако је то одувијек било у крају који рађа, поштује и воли пјеснике.
Тако је и тако ће увијек бити.
У земљи домаћинској и виловитој.
У пјесничкој кнежевини.

БН телевизија (Т.Н.)