Девет година од убиства Вукелића

Девет година од убиства Милана Вукелића у Бањалуци извршиоци и налогодавци тог страшног злочина још нису приведени пред лице правде. Напротив, како вријеме одмиче, о убиству овог храброг човјека који је отворено проговорио о спрези власти и организованог криминала, у јавности се све мање говори.

О злочину ћути актуелни режим, чије је представнике и тајкуне Вукелић прије смрти оптужио за криминал. Ћуте и „опозиционари“ јер не би да се замјерају тајкунима и мафији, бар не онима са којима имају „добру сарадњу“. Ћути и већина медија.

Све је у Републици Српској исто као и тог 6. новембра 2007. године када је, у близини зграде МУП-а РС на Старчевици убијен човјек којем сопствени живот није био важнији од истине. А тада је пуцано управо у истину, у слободу, у људско достојанство и тиме је јасно послана порука ко је овдје стварна власт и какав је њен карактер. Једино та порука је данас јаснија и гласнија него прије девет година.



Милан Вукелић је био грађевински инжењер, запослен у Заводу за изградњу Бањалука (ЗИБЛ), судски вјештак грађевинске струке, а прије свега поштен и храбар човјек, који се јавно успротивио грађевинској мафији у Бањалуци. Због онога што се, за разлику од других, усудио да јавно каже, нашао се на удару политичких моћника и њима блиских тајкуна.

Одбио је да, као надлежни орган, потпише пријем грађевинских радова на реконструкцији парка „Петар Кочић“ у центру Бањалуке, јер је утврдио бројне неправилности. Јавно је рекао да су на овом послу опрани милиони марака. Разоткрио је и бројне друге афере, као што су реконструкција Трга Крајине, изградња колектора, отимачина градског грађевинског земљишта, нелегална изградња...

Располагао је документима који су потврђивали оно о чему је говорио. То, међутим, није много интересовало ни надлежне органе, а ни већину медија. Писао сам о ономе о чему је говорио. Био је мој извор. Написао сам серију текстова који су објављени у магазину „Патриот“.

За криминал је оптуживао тадашњег директора ЗИБЛ-а Чеду Савића, тадашњег градоначелника Бањалуке Драгољуба Давидовића, њихове најближе сараднике, тајкуне који су са њима повезани, врх СНСД-а... Пријетили су му, уцјењивали га, притискали...

Разговарао је и са тадашњим министром унутрашњих послова Станиславом Чађом и о свему га упознао... Умјесто заштите, у полицији је наишао на пријетње... Причао је да му је пријећено и у сједишту МУП-а. Ту су му Драги Милошевић, тада замјеник начелника Управе криминалистичке полиције и Миле Шушљик, контроверзни службеник МУП-а, јасно ставили до знања о чему би „требао да ћути“.

Пријетили су му и тајкуни које је јавно прозивао.... Добијао је и анонимне пријетње телефоном. Питао сам га да ли се плаши тих пријетњи? Рекао ми је да се не плаши за себе него за породицу.

По функцији, коју је обављао у ЗИБЛ-у, његов потпис је био неопходан и за пријем радова на луксузној згради Владе РС (Администратином центру). Убијен је петнаест дана раније. Неколико мјесеци након убиства Милана Вукелића, Милорад Додик је изјавио да нико од чланова и симпатизера СНСД-а није учествовао у овом убиству.

Прошле године, пред осму годишњицу од злочина, писао сам Додику. Интересовало ме на основу које истраге је дошао до оваквог сазнања? Одговор, наравно, никада нисам добио.

Прошле године смо у Бањалуци организовали протесну шетњу од Трга Крајине до Парка "Младен Стојановић". Носили смо транспарент са само једним питањем: Ко је убио Милана Вукелића? Мало нас је учествовало у овој шетњи, али смо послали јасну поруку да никада нећемо одустати од одговора на ово питање. Увјерен сам да је оно кључ „Пандорине кутије“ из које ће једног дана изаћи истина која се многима неће свидјети. То је разлог због кога се толико упињу да ту истину зауставе.



Милан Вукелић је био такав човјек, да смо за кратко вријеме постали добри сарадници и пријатељи. Готово да није било дана, посљедњих мјесеци његовог живота, да се нисмо чули или видјели. Располагао је мноштвом информација.

Разговарали смо телефоном и ујутро тог несрећног уторка, 6. новембра. 2007. године. Договорили смо да се нађемо исто вече. Припремио је неке документе за мене. Вјероватно бих био у ауту испод кога је експлодирала „паклена направа“, да сплетом околности нисам закаснио на састанак који смо договорили.

Осим Вукелића, у аутомобилу је било још двоје људи, Томо Добрњац и Слава Пепиновић. Тешко су рањени. Добрњац је изгубио обје ноге.

Полицију РС никада није интересовало о чему сам разговарао с Миланом Вукелићем или шта сам видио и чуо непосредно пред његово убиство. Оно што ме полиција није питала сабирам у књизи о убиству Милана Вукелића, коју ћу објавити онда када ми то финансијске могућности дозволе.



За сада нисам наишао на разумијевање већине оних којима сам се обратио за помоћ. Поједине дијелове књиге, која је у припреми, објавио сам на порталима и друштвеним мрежама.

Пише: Миљан Ковач