Тајне Дејтонског мировног споразума

Оквирни споразум је потписан у америчкој војној бази Рајт Петерсон, у градићу Дејтон, у Охају, 21. новембра 1995, а озваничен је 14. децембра у Паризу. У присуству државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали су га предсједници Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.

Један од учесника преговора у Дејтону, Момир Булатовић, некадашњи предсједник савезне владе, примјећује да је оно што је договорено у Дејтону 1995. године било на преговарачком столу још 1992. године у Лисабону.

"Па зашто то није договорено у Лисабону? У Дејтону су се питали само Американци. Чак и припаднике међународне заједнице су третирали као потпуно небитне", сјећа се Булатовић.

Он мировне преговоре описује као – сурове.

"Сјећам се да је једном Радован Караџић рекао: Па како да попустимо, мени је тамо погинуло 25.000 младића. А ја му кажем: Радоване, па немој да ти погине још 25.000", сјећа се Булатовић.

Један од главних принципа на којима је Дејтонски споразум заснован је подјела БиХ по кључу 51 одсто територије ФБиХ и 49 одсто Републици Српској. Из те подјеле издвојен је Дистрикт Брчко.

Дејтонски споразум је највећа овлашћена дао ентитетима.

Преговори који су трајали 20 дана – од 1. до 21. новембра – били су прави примјер “шатл дипломатије”, која је подразумијевала да међу завађенима посредују дипломате које су се насамо састајале са Изетбеговићем, Милошевићем и Туђманом и договарале дијелове споразума, који су потом бивали инкорпорирани у један.

Главни актер ових преговора, у својству помоћника државног секретара САД, био је Ричард Холбрук. Начини на који је лидере Бошњака, Срба и Хрвата приволио да потпишу споразум ни до данас нису до краја расвијетљени, па се јавност деценијама бави детаљима договора. Неке од тих прича баве се поноћним састанцима у пиџамама, Милошевићевим цртањем мапа БиХ на салветама…

У студији “Тајна историја Дејтона: Америчка дипломатија и босански мировни процес 1995″ Дерека Шолеа и Бенета Фримана описује се и драма посљедњег дана преговора.

Тог јутра Милошевић је одлучио да преломи и потпише споразум са Фрањом Туђманом, независно од става бошњачке делегације.

Наводно је на снегу, без капута, на паркингу поред војне базе чекао и инсистирао да ову идеју представи Кристоферу Хилу и Ричарду Холбруку. Када је америчка делегација одбила идеју, Милошевић је изнио посљедњу понуду: да се статус Брчког остави за касније, кад ће бити ријешен међународном арбитражом, што је Туђман прихватио.

Кристофер и Холбрук су тада отишли у босанске просторије гдје су се у Изетеговићевом апартману састали с лидером Бошњака, те Харисом Силајџићем и Мухамедом Шаћирбејом.

"Ово је неправедан мир, али мој народ треба мир", рекао је невољно Изетбеговић и тиме је споразум практично добијен.

Хил и Холбрук су пожурили да договор ставе на папир, а обавијестили су и предсједника Била Клинтона, који је долетио у Дејтон да потпише споразум. Међутим, Холбрук је наводно рекао Клинтону:

“Господине предсједниче, ви не желите да будете близу ових људи данас. Они су дивљи.”

Клинтон је објавио потписивање споразума из Бијеле куће.

Драма у српској делегацији

Непосредно прије потписивања одвијала се драма и унутар српске делегације: Слободан Милошевић је тек тада предочио договорене мапе босанским Србима.

Кад је Крајишник видио мапу… – онесвијестио се. Упитан шта се десило, Милошевић је рекао: “Пао је у кому”.

Највеће промјене Дејтона до сада

– Уставни суд БиХ у љето 2000. донио одлуку којом се од РС и ФБиХ траже измјене Устава како би Срби, Хрвати и Бошњаци били конститутивни на простору цијеле БиХ

– Наметањем закона од стране ОХР надлежности ентитета пренесена на БиХ и формирано око 70 нових институција, међу којима су најспорнији Суд БиХ 2002. и Тужилаштво БиХ 2003. Већина наметнутих закона верификована у парламенту БиХ.

– Након потписивања Дејтона, светске силе високом представнику дале „бонска овлаштења“, на основу којих је смијенио више од 200 функционера, највише Срба, кршећи основна људска права

– Договором домаћих власти 2006. угашене ентитетеке војске и формиране Оружане снаге БиХ, мада у Дејтону БиХ није добила одбрамбену надлежност

– Управа за индиректно опотрезивање БиХ почела са радом 2005.

Непроведене уставне промјене

Прудски споразум – потписали га Милорад Додик, Сулејман Тихић и Драган Човић. Предвиђао уставне промјене уз међународну помоћ и рјешавање питања државне имовине.

Априлски пакет – предвиђао значајно проширење парламента БиХ, уз загарантовано присуство националних мањина. Случај „Сејдић – Финци“ Европски суд за људска права прије седам година дао право припадницима „осталих“ да се кандидују за предсједништво БиХ и Дом народа БиХ.

(Блиц.рс)