Непримјерени испади предсједника Српске

Овоседмично гостовање на Н1 телевизији посљедњи је такав испад. Током интервјуа, Додик се у једном тренутку наљутио на новинарку и рекао... “Не знам, заболи ме нека ствар шта ви о томе мислите, то ме уопште не занима..."

Додикових јавних испада заиста је много.

Присјетимо се само како је испред свјеже саграђене зграде Владе Републике Српске новинару ФТВ-а пожелио болест и смрт.

Или када је вулгарно и расистички говорио о новинарки листа "Ослобођење". Напоменимо само да је вријеђање почело када му је новинарка поставила питања о збивањима у странци, те избјегавању затворске казне и бијегу његовог пријатеља Милета Радишића из РС.

Или када је, непосредно прије одржавања референдум о Дану РС, на једно питање, умјесто одговора, новинару поручио да га не "за**бава".

„Босна је трула земља, ионако не завређује да постоји. То је јасно“, говорио је предсједник Републике Српске у јеку предизборне кампање 2012. године.

Покушали смо дознати да ли овакве изјаве приличе како предсједнику једног ентитета, тако и јавно-политичком простору? Шта то говори о њему, али и о нама као друштву?

Младен Миросављевић, професор јавног мњења, каже да је постало уобичајено да предсједник псује матер власнику највеће ентитетске приватне телевизије, да проклиње новинаре и понаша се шовинистички према њима, а примјери његових телевизијских иступа, у којима користи улични говор, су нешто што је постало његова свакодневна пракса.

И то је пракса која бива награђена од стране бирача, наглашава Миросављевић, што значи да би се такав начин комуникације могао усталити и у званичним институцијама система и свакодневној јавној комуникацији.

„Ако сви ћуте, прихватају такав начин комуникације, и још га награђују на изборима, то значи да је ниво политичке културе код нас такав да је то постало друштвено прихватљиво и да више на то нико и не обраћа пажњу. Како ће више, рецимо у основној школи па надаље, неко санкционисати ученика ако учитељици одбруси на исти начин или шта ће се догодити ако неко некоме, рецимо усред неке емисије, опсује матер, или у Народној скупштини. Како све то даље функционише у свакодневној пракси могу се увјерити сви учесници у саобраћају, па надаље у свакодневној комуникацији“, истиче Миросављевић.

Алиса Врабац из "ПРОФ комуникација", предавач и консултант из области комуникација, сматра да је могуће да Додик или његов пропагандни тим користи пропагандну технику "ординарy фолкс" или "ја сам као ви", "ја сам ваше огледало". Он тиме придобија "обични свијет", изражава се "народски", и сви га савршено разумију. Његову реторику понеки интелектуалци осуђују, али будимо искрени, каже Врабац, правих интелектуалаца је најмање у данашњем бх друштву.

“Истовремено, у друштву поремећених вриједности какво је данашње бх друштво, оваквом комуникацијом он засигурно не подиже стандард лијепог понашања, него га срозава. Тиме никоме не чини услугу, а дјеца одрастају уз псовке и вулгарности као са нечим што је нормално и прихватљиво. Дакле, ако ме питате да ли је овакво понашање исправно, мој одговор је да није и да то оставља ожиљке на друштво. С друге стране, истраживања показују да данас у/на некој врсти медија проводимо 9,8 часова дневно! Коју и чију поруку ћемо да запамтимо? Ону која ће се нечим истаћи из мора осталих. Додик је изабрао да у својој комуникацији користи вулгарности како би се истакао и био запамћен код своје циљне групе”, појашњава Врабац.

Подсјећа нас и да је шокантном реториком Доналд Трумп добио изборе у САД, а премијер сусједне Србије Александар Вучић, улогом "мученика", спремног да се увијек “жртвује” за свој народ.

Друга ствар на коју скреће пажњу у вези са интервјуом за Н1 јесте Додиков однос и рјечник према једној дами, што је био случај са новинарком и уредницом Сузаном Стамбол Н1 телевизије. Бити главни лола у селу је ок, каже Алиса Врабац, али су праве лоле и домаћини најчешће џентлмени према женама, што овај пут Додик, нажалост, није био.

Истиче да не треба заборавити и ово: Додик и слични њему нас просто забављају. То се у комуникологији зове политаинмент, од ријечи "политика+ентертаинмент (забава)". Његова реторика говори о њему самом, каже Врабац, али и о томе какви смо постали или постајемо данас.

“Е мој куме ћелаве ти гуме, седишта се тресу у мом Мерцедесу" је строфа пјесме која добива простор на радио валовима. Нисам за цензуру али ово данас пара и уши и мозак. Ово је глобални тренд, безобразлук шокира и продаје, да ли пјевача или политичку личност, свеједно је. Него ја се питам, шта кад се у потпуности навикнемо на вулгарности и профанитете, чиме ће нас онда шокирати? Можда би ипак било боље да мало прелистамо бонтон. Сеxy је, а сеxy и вулгарно никада нису били иста ствар”, закључује Врабац.

Да нам недостаје бонтона, а још више критичког мишљења и друштвене одговорности сматра и професор психологије на бањалучком Универзитету др Срђан Душанић.

„По мени је од вулгарног говора већи проблем одобравање или индолентност јавности. То све говори много о нама и отвара бројне друге теме о нашем менталитету, друштвеној укључености, те факторима који су довели до оваквог стања. Како се носити са овим? Нема овдје чаробног рецепта. Нама је потребно ’’дубинско чишћење’’. Ако ћемо кренути од корјена, за почетак овај народ треба учити да почне што више читати, а мање да буљи у политичке и естрадне ријалитије. Са тим ћемо ваљда за коју деценију развити критичко мишљење и друштвену одговорност, а за вијек можда будемо имали и одговорне политичаре“, истиче Душанић.

Извор: Бука
Фото: Бука