Велика пљачка Шума Републике Српске

Све ово организује се у сарадњи са Дирекцијом Јавног предузећа „Шуме Српске" и генералним директором Ристом Марићем.

Риба смрди са главе

Сјечиви етат је количина „зреле" шуме која се може посјећи без посљедица по њену даљу будућност. Највећи дио шумског богатсва налази се у источном дијелу Републике Српске.

Око двије трећине сјечивог етата у овим је крајевима. Свако шумско газдинство одређује сјечиви етат на подручју којим газдује, а онда то што је на располагању распоређује дрвопређавичама.

Главни посао реализује се ипак, тврде наши извори, на нивоу Дирекције „Шума Српске" и генералног директора јавног предузећа Ристе Марића.

Као сазнајемо, након одређивања квота обловине за сваког прерађивача, одвијају се разговори у „четири ока" за генералим директором Ристом Марићем у којима им се, за добру новчану накнаду, обећавају количине трупаца које чак и до три пута премашују уврђене квоте, односно сјечиви етат.

Ови незаконито посјечени трупци уопште се и не појављују на тржишту Републике Српске, него се извозе углавном за Србију. С обзиром на чињеницу да је шумским газдинствима законом забрањено да врше извоз трупаца, у овај посао укључују се дрвопрерађивачи и шпедиције преко чијих „папира" трупци прелазе границу и тако се ствара утисак како је комплетан посао обављен у складу са законом.

Све ово је, како рекосмо, посебно изражено на истоку Републике Српске, гдје се налазе највеће количине квалитетне шуме, па камиони натоварени обловином најчешће границу са Србијом прелазе на граничном прелазу „Котроман" код Вишеграда.

На сваком кубику зараде најмање 15 КМ



Важну карику у овом послу чине фиктивне дрвопрерађивачке фирме јер, као што је већ речено, шумска газдинства не могу директно извозити трупце.

Тако је преко д.о.о. „23. март" из Рудог преко границе у Србију отишло око 30.000 кубика трупаца. Чим пређе границу са Србијом дрвна грађа на тржишту је скупља више од 15 КМ по кубику, а у дубини Србије разлика у цијени је још и већа.

На овај начин, само преко једног предузећа које, тврде наши извори, има запосленог само једног радника, и то директора, за Србију је извезено око 30.000 кубика грађе. Множењем количине са разликом у цијени дође се до зараде од најмање 450.000 КМ у чијој подјели учествује неколико лица, а на врху чије пирамиде се налази, изричити су наши извори, лично генерални директор ЈП „Шуме Српске" Ристо Марић.

И до те зараде се долази ништа не радећи само премећући трупце „преко папира" и преко границе. Дрвопрерађивачи у својим тврдњама иду и даље наводећи да је на врху цијеле пирамиде зараде од балвана Марићев партијски шеф, предсједник Социјалистичке партије Републике Српске Петар Ђокић.

Према нашем извору ради се разрађеном послу и о извозу великих количина дрвне грађе. Тако је, по овој шеми, само шпедиција „Маличевић" из Чајнича у 2016-ој години шпедитерски обрадила око 300 камиона који су отишли за Србију. На камионе се товари и до 40 кубика трупаца, па је и овдје лако извести рачуницу о обиму зараде на тој количини.

Пара пари, а шипак фукари

<имг срц="/стораге/имагес/2016/12/18/137959/велика-пљацка-сума-републике-српске-2.wебп" />

Доносећи закон по коме је шумским газдинстивма забрањено да извозе обловину друштвена заједница је имала најбољу намјеру: да онемогући извоз сировине, да упосли овдашње дрвопрерађивачке капацитете, који су једини преостали (такозвани) реални привредни субјекти, да запосли што више радника у овој области, и да извози готов производ или макар полупроизвод на коме је корист вишеструко већа него на сировини.

Дрблингом кроз папире којим најбољи трупци („к'о оловка" тврде упућени) одлазе преко границе наши прерађивачки капацитети остају неупослени, односно прерађују обловину на којој је знатно мања зарада, а новац од природног богатства одлази у џепове појединаца у врху „Шума Срспке" и у врху политике Српске.

„Неђо Илић био је мала маца шта тренутно ради Ристо Марић. Нажалост, и он ће се на крају сигурно извући некажњено, џаба ми вама све ово причамо, а џаба и ви све ово пишете, јер живимо у друштву огрезлом у криминал и корупцију" тврди наш извор наводећи да из Добоја камиони често товаре трупце у Чајничу, а камиони из Рибника на Хан Пијеску, и да се ту економска логика никако не може наћи, али да зато може „она друга".

Наш извор тврди и да су директори појединих шумских газдинстава стварни власници неких од привилегованих дрвопређавичаких капацитета, који се само воде на именима других људи. Такође, тврди и да су стварни власници појединих камиона-дизаличара управници у шумским газдинствима, чиме зид ћутње око цијелог посла постаје још непробојнији,

Све ово довело је до тога да се из године у годину посијече много више шуме него што је реални сјечиви етат, односно него што то природа може поднијети. Процјене се крећу и до троструко више. Већ годинама шуме овог подручја, посебно Романије и Деветака, нагло се суше, поткорњак је напао смрчу а гљивична обољења храст, и огромне штете видњиве су чак и голим оком.

У јавним предузећима шумарства се премало или никако баве овим проблемом. Ако се овоме додају још милионски и дугови шумских газдинстава према општинама који се годинама повлаче и чије се неисплаћивање оправдава често и веома баналним разлозима, општине на истоку Републике Српске све више се претварају у колоније из којих се извлаче природан богатсва на сваки могући начин, а малобројно становништво чини још малобројнијим.

Најновије рјешење које се предлаже из Владе, а по коме би расподјелу сјечивог етата дрвопрерађивачима вршила владина комисија, тврде дрвопрерађивачи, није никакво квалитетно рјешење јер ће се у комисији наћи исти људи који и сада одлучују о томе.

„Поново ће сировину прерађивачима дијелити политичари у зависности од тога колико ће њихове странке имати користи од те расподјеле, а једино што ће се догодити јесте да ће се повећати број „гладних уста" која ће тежити да нам „одгризу што већи комад балвана", тврди наш извор.

(БН)