'Устај Фердинанде, да идемо у Сарајево'

И то у карикатури на којој се види друштво еминентних регионалних друштвенополитичких ђилкоша - са Милом Додиком као "кецом" - ухваћених у поткозарачко коло, у које су се - виђи врага - звани ил незвани ухватили и духови Туђмана и Милошевића.

Да би "му га дали" по значају, мајстори бањалучке приредбе започели су шенлук дан раније, осмог јануара, када је Младен Иванић - који је увек нешто важно у Републици Српској, а који тренутно обавља функцију српског представника у мачјем јебалишту званом Председништво БИХ - извршио опходњу јединице Војске БиХ, што је било гурање прста у рану федералних власти које Дан Српске не признају.

Иванић је то објаснио тако што је благоизјавио да "као члан Председништва БиХ" (које Републила Српска иначе ич не зарезује) на то "има право", а Додик се приде и поспрднуо рекавши да њега та војска - будући да је то војска НАТО пакта - не интересује.

Није, наравно, цијели Милов шоу био намењен Москви, било је ту и којечега за засењивања домаће простоте. Ево, рецимо, како ја тумачим - а тако би сваки поштен Србин требало да је протумачи - додикли спрдачину са војском БиХ. Ко бива... Ви сте НАТО плаћеници, крв сте ми пред очима, али обрни-окрени, на мој миг мора да се постројите и да ми салутирате.

И уопште, атмосфера тријумфалног курчења и ћерања ината без много покрића обиљежила је готово на исти начин - понајвише налик сеоској приредби - и ово обележавање годишњице Републике Српске. И главне персонае драматис су биле исте: Додик, џумхурбашкан Николић и патријарх Иринеј, окружени масом статиста (од предшколског узраста до пензионера), као што је била иста и реторика и као што су била иста и заклињања "никада више нећемо дозволити да се понови" и нескривене претње упућене на разне адресе у региону, додуше умотане у украсни папир позива на вјечни мир.

Ваистину је прослава Дана Републике Српске протекла у некромантској атмосфери призивања мртвих, али не оних који су већ мртви, него оних који тек треба да то буду, а којих ће, уколико ствари и даље буду препуштене на милост и немилост поменутих персона драматис - а не видим шта би их могло померити с места - зацијело бити.

Иако је Николић испустио неке гласове на тему како он воли БиХ и како му је бајаги стало до њеног интегритета, лијепо се видјело да свим срцем подржава Додикове сепаратистичке намере, што је баш згодан повод да вам испричам виц који се почетком претпрошлог вијека проносио по Босни.

Пецао, каже виц, на обали Врбаса сиромашни рибар Додик (није у сродству са овим Додиком) и упецао златну рибицу. Пусти ме, рибару, завапила је рибица, испунићу ти једну жељу а рибар ће као из топа - хоћу да од сутра будем надвојвода. Следећег јутра бившег рибара жена буди речима: Устај, Франце Фердинанде, вријеме је да идемо у Сарајево.

(Аутор: Светислав Басара)