Додик опет слагао у вези пасоша БиХ

Свако, па и Додик, може изјавити оно што жели, али и бити спреман сносити правне и друге врсте посљедица властитих изјава. Но, у конкретном случају није све једноставно како изгледа. Прије свега, нико се не може, како је то рекао да ће учинити Додик, "одрећи пасоша".

Било би то као да неко каже да ће се одрећи личне карте, која је, такође, документ са сликом који служи за идентификацију особа. И једна и друга изјава, очигледно, немају никаквог смисла, поготово не правног учинка.

Истина, постоји правни институт под називом "одрицање од држављанства“. Наиме, према одредби Члана 16. Закона о држављанству Босне и Херцеговине, један од разлога престанка држављанства јесте и одрицање.

Особа која се одриче држављанства Босне и Херцеговине мора дати изјаву о одрицању, и то лично или путем пуномоћника сачињену на обрасцу Министарства цивилних послова у СМ Босне и Херцеговине у Сарајеву, или у дипломатско конзуларним представништвима Босне и Херцеговине - амбасаде и конзулати у иностранству.

Уз изјаву се прилаже више од десет различитих докумената и уплаћује нешто више од 1.000 конвертибилних марака (500 еура).

А гдје је 'структурални дијалог'?

Према одредби Члана 19. став 3. Закона о држављанству Босне и Херцеговине, држављанство престаје особи када надлежни орган утврди да су испуњени потребни услови и странци достави рјешење, или када рјешење надлежни ДКП упути тој особи путем поште.

Особа која посједује бх. путну исправу, а којој престаје држављанство, дужна је предати важећу путну исправу Босне и Херцеговине надлежном службенику ради поништења, односно дужна је доставити своју путну исправу надлежном ДКП-у Босне и Херцеговине прије него јој то представништво упути одлуку путем поште.

Као што се из наведеног да закључити, не ради се о једностраној акцији појединца која одмах производи правне посљедице, него се ради о цијелом поступку, који се води према одредбама Закона о управном поступку (као процесног закона) и Закона о држављанству Босне и Херцеговине (као материјално-правног прописа).

Наравно, одрицање од држављанства прати низ правних посљедица, од којих нити једна није повољна по онога ко живи и ради у држави чијег се држављанства жели одрећи.

Не треба посебно истицати да то лице, као странац, не може обављати ниједну политичку функцију у земљи чијег се држављанства одрекао. Потпуно би неприродно било да, примјера ради, премијер Норвешке буде држављанин Португала. Сем тога, режим имовинских права (посебно права власништва) тих особа би се мијењао из основа, као и њихов радно-правни статус.

Радило би се о странцу, који, у конкретном случају, има имовину значајне вриједности у држави чији више не би био држављанин, па га то, спрам његових власничких права, ставља у неповољнији положај од положаја држављанина те државе.

Што се тиче радно-правног статуса, режим радних односа странаца у Босни и Херцеговини разликује се од режима радних односа њених држављана, што је сасвим нормално и карактеристика ове области у свим државама (унутар Европске уније постоји преференцијалан или изједначен третман држављана држава чланица Уније).

Како је очигледно да се ради о изјави без смисла, поставља се питање шта је прави разлог (циљ) Додикове изјаве? Разлог или разлоге треба тражити у чињеници његовог континуираног дјеловања на линији омаловажавања и непоштовања држава чији је и он, очигледно, држављанин.

Прије пар година дио његовог готово свакодневног политичког наратива била је мантра о расписивању референдума о независности Републике Српске, што је, свакако, била политичка манипулација за одржавање на власти, јер је то противуставан чин, за који би услиједиле кривичне санкције, за што Додик није хтио преузети ризик.

Послије тог "политичког фијаска", након бројних израза његовог незадовољства радом највиших правосудних институција у земљи, Додик је "испословао" да Народна скупштина Републике Српске донесе одлуку о расписивању референдума на којем би се грађани Републике Српске изјаснили о "незаконитим одлукама високих представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини, а посебно о раду Суда и Тужилаштва државном нивоу".

Радило се о уцјењивању међународне заједнице, која је пристала да, као компензацију за одустанак од референдума, Европска унија и Босна и Херцеговина приступе преговорима које су назвали структурирани дијалог о реформи правосуђа у Босни и Херцеговини.

До данас није јасно о чему се ту, у ствари ради, а сам дијалог није получио готово никакав резултат.

'У земљи крви и меда'

Треће озбиљно непоштовање Босне и Херцеговине Додик је исказао иницијативом за расписивање референдума о "државном" празнику Републике Српске, о чему је, након што је усвојио апелацију члана Предсједништва Босне и Херцеговине Бакира Изетбеговића, Уставни суд Босне и Херцеговине неке одредбе Закона о празницима Републике Српске оцијенио неуставним.

Након тога је о 9. јануару, као празнику Републике Српске, расписан референдум у Републици Српској, којим, наравно, сем политичког мобилизовања пука, није постигнуто ништа - осим што су након тога правосудни органи Босне и Херцеговине почели саслушавати осумњичене за неизвршавање одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине, које представља кривично дјело из Члана 239. кривичног Закона Босне и Херцеговине.

Предметна изјава о одрицању, око које се дигла велика медијска прашина, једна је у вишегодишњем низу неодмјерених Додикових изјава, срачунатих искључиво на изазивање негодовања, чак љутње званичног Сарајева, посебно припадника бошњачког политичког естаблишмента.

Одавно више не чуде изјаве и акције Додика, колико чуде реакције представника Бошњака у државним и органима нижих нивоа власти, који, као омађијани, поскоче и готово се натичу ко ће више критиковати поступке актуалног предсједника Републике Српске.

Коначно, политичка власт у постдејтонској Босне и Херцеговине - коју чине ратни непријатељи, а послијератни коалициони партнери – функционише према систему спојених посуда.

У атмосфери мудро и мултиетнички креиране трипартитне равнотеже страха, кад једна страна затегне политичке односе и контаминира политичку климу у "земљи крви и меда", друга је, као по команди, почне оптуживати, што увијек има за политичку посљедицу двије важне чињенице: прво, акција и реакција учвршћују резултате предратне, ратне и постратне етно-мобилизације, која легитимизује етноолигархије; и друго, акција и реакција, по опробаном рецепту, учвршћују неприродну, накарадну и "однарођену" власт вјечних политичких савезника.

Извор: АЈБ