Годишњица смрти Јосипа Броза

Од Титове смрти прошло је 37 година, али многи грађани бивше СФРЈ и даље обилазе његов гроб у Кући цвијећа на Дедињу, у Београду, гдје је недавно сахрањена и његова супруга Јованка.

Тито се разболио у 88. години, али га то није спријечило да учествује на Самиту несврстаних у Хавани 1979. године. Нову 1980. годину дочекао је у Карађорђеву, али није могао да стоји, па је честитку народима Југославије изговорио сједећи.

Три дана касније смјештен је у Клинички центар у Љубљани због зачепљења бутне и поткољеничне артерије, а 20. јануара ампутирана му је лијева нога. Током фебруара отказали су му бубрези, а затим су се јавили проблеми са срцем и плућима.

Умро је 4. маја у 15.05 часова. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић прочитао: "Умро је друг Тито".



Сахрани Јосипа Броза Тита, у Београду, присуствовало је више од 200 истакнутих личности из цијелог свијета.

Десет година касније бивша Југославија била је поприште грађанских ратова, након сецесија бивших југословенских република, прво Словеније, а затим Хрватске и БиХ.

Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обиљежаван је 25. мај, и то као "Дан младости".

Као аустроугарски војни обвезник учествовао је у Првом свјетском рату, с чином каплара, између осталог и на српском фронту.

Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту, 1915. године, па је извјесно вријеме у тој земљи провео као заробљеник. У његовим званичним биографијама, у поратном периоду, навођено је да је потом учествовао у Октобарској револуцији.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920. године, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, послије смјењивања и стријељања Милана Горкића, претходног лидера те партије. Радио је и школовао се, 1936. и 1937. године у Коминтерни у Москви.

Било је то вријеме најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.

Као лидер КПЈ предводио је у Другом свјетском рату партизански покрет, а из рата је изашао као легендарни вођа.

Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом спровеле су комунистичку револуцију - током и након рата - у којој су, између осталог, у спровођењу револуционарне "правде" нестале и десетине хиљада некомуниста под маском "борбе против сарадника окупатора", посебно на Голом отоку.

Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија и одолијевао снажном Стаљиновом притиску, након чега је годинама вјешто балансирао између источног и западног блока, изборивши сасвим особену позицију Југославије као челнице Покрета несврстаних.

Његова улога у Покрету несврстаних, у познијој фази, посебно је упамћена по досљедном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредијељних чланица.

У унутрашњој политици оставио је уређење које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ, попут Устава из 1974. године, који је практично развластио државу на рачун република.

Датум његове смрти поклапа се са почетком економске кризе у СФРЈ и побуном Албанаца на Косову.

(Срна)