Како су опљачкане Робне резерве; Прање новца, утаје, незаконити увоз, лоша улагања

У колико тешкој ситуацији се налази Република Српска довољно говори чињеница да овај ентитет ускоро остаје без Робних резерви, институције која би требало да буде кључна за помоћ становништву у ситуацији када се држава или ентитет надју у ванредним околностима.

Влада Републике Српске је, након година игнорисања лошег стања у Робним резервама и нереаговања на очигледан криминал који се одвијао преко овог предузећа, одлучила да Робне резерве оду у стечај. Случај је то незабиљежен у функционисању друштава на овим просторима, али и одличан показатељ да власт Републике Српске вуку очајничке потезе да би колико-толико санирали посљедице криминалног управљања Робним резервама.

УМЈЕСТО РЕЗЕРВИ, ЗАКОН

Умјесто Робних резерви, Република Српска ће добити Закон о интервентним набавкама, који ће, према ријечима министра тровине и туризма Предрага Глухаковића, “бити прилагођен потребама Републике Српске и грађана, те бити добар темељ за функционисање државе у ванредним ситуацијама”.

Предвиђено је да Влада Републике Српске доноси одлуку о проглашењу постојања посебних услова и озбиљних поремећаја на тржишту и држави, а овим законом је предвиђено и доношење плана интервентних набавки, рекао је Глухаковић.

Средства за интервентне набавке издвајаће се из буџета, а Влада РС ће план набавки за сваку наредну годину утврђивати 30. новембра.

Министар трговине и туризма још је рекао да ће садашњи радници Робних резерви (њих 12-13) бити збринути, односно да ће неки остати у предузећу у стечају, док ће други запослени у другим јавним предузећима, институцијама и агенцијама. 
Глухаковић тврди да он није одговоран за потпуни крах Робних резерви РС, а додатни алиби за гурање овог јавног предузећа у стечај је његова констатација да “већина држава не посједује робне резерве”. 

Глухаковићеве тврдње напросто нису тачне. Чињенице говоре да је он као ресорни министар морао много раније да дјелује како Робне резерве не би завршиле у стечају, са обавезама које су за девет милиона конвертибилних марака веће од капитала предузећа и са огромном дубиозом.

Губитак Робних резерви је у 2015. износио 2,8 милиона КМ, у 2016. је био 12,9 милиона КМ, док је у овој години минус око 268.000 КМ. Краткорочне обавезе Робних резерви износе 34 милиона КМ и све су стигле на наплату.

Робне резерве су, закључно са крајем прошле године, биле један од највећних дужника УИО са 9,4 милиона марака неуплаћеног ПДВ-а. Узалуд је Главна служба за ревизију у својим извјештајима упозоравала да ствари у Робним резервама стоје лоше и да ће предузеће доживјети потпуни крах. Министар Глухаковић и Влада РС су били глуви на та упозорења, а на крају се испоставило да су Робне резерве служиле само као одличан канал за пљачку и богаћење појединаца. У чему улога министра Глухаковића није била небитна и  занемарљива. 

Питање је, међутим, шта су радиле надлежне институције и истражни органи и шта је са резултатима истраге које је Агенција за истраге и заштиту (СИПА) по налогу Тужилаштва БиХ спроводила у Робним резервама крајем 2014. и почетком 2015. године.

Још тада је из Робних резерви однесена пословна документација, испитивала се набавака роба, као и дуг за неуплаћени ПДВ, који је у то вријеме износио око осам милиона КМ.

ПРАОНИЦА НОВЦА

Тужилаштво се бавило и нестанком разних врста роба из Робних резерви, које су, како ствари стоје, била велика праоница новца. 
Журнал је раније писао да су се проневјере посебно односиле на период када је директор овог јавног предузећа био Радован Самарџија, који је са те функције смијењен крајем априла 2013. године. Њега је наслиједио Драган Вучковић, потом се кратко вријеме на челу Робних резерви нашао Драган  Продановић, да би завршни ударац овом предузећу био задат током мандата Мирка Марчете, који је недавно Окружном привредном суду у Бањалуци поднио приједлог за покретање стечаја овог предузећа. 
 
Посебне злоупотребе у Робним резервама евидентиране су током ендмских поплава у мају 2014. године, када су челници Робних резерви, умјесто да се брину о унесрећеном становништву, више водили рачуна о томе како да прескоче законом прописане процедуре за набавку роба и да постигну “дилове” о испоруци одређених производа са повлаштеним добављачима.

Не постоје писани документовани докази да је роба из складишта Робних резерви заиста дистрибусана за потребе поплављеног становништва, осим што је то наведено о Извјештају о раду Робних резерви у период од 15. до 31. маја 2014. године.

Посебна контрола рада овог предузећа показала је да у појединим случајевима није било отпремница о достави робе, а да у случајевима гдје је била написана отпремница, тај документ није био ваљано попуњен (не зна се ко је примио робу, или нема потписа о преузимању роба, или је тај потпис нечитак).

Контрола је утврдила да је у веома мало случајева роба достављана општинским Кризним штабовима, који су, према Закону о спашавању и поступању у ванредним ситуацијама, једини били надлежни за преузимање роба из Робних резерви.

Умјесто општинских Кризних штабова, робу намијењену угроженом становништву су преузимале разне особе или неформалне организације, које за то нису биле нити овлаштене нити надлежне. У званичним извјештајима Робних резерви наведено је да су робе достављане поплављеним општинама, али ниједну отпремницу нису овјериле овлаштене особе општина у које је помоћ достављана.

Већи дио прехрамбених производа Робне резерве су током поплава 2014. године набавиле од фирми са којима је то предузеће одраније имало развијене послове. Највећи дио роба набављен је од фирме “Венера”, а да притом није био испоштован Закон о јавним набавкама.

ШТА ЈЕ СА ЂУБРИВОМ


Нема сумње да су Робне резерве годинама систематски уништаване. Преко Робних резерви су се одрађивали вишемилионски сумњиви послови послови. Један од њих је и увоз 994.652 килограма ђубрива у Републику Српску, коју је испоручила фирма “Фертил” из Србије.

Фитосанитарни инспектор забранио је увоз тог ђубрива и наложио увознику да пошиљку врати, јер се радило о опасним материјама. Министар трговине и тада је био Предраг Глухаковић, али није учинио ништа да спријечи да отровне метерије уђу у РС. Тадашњи директор Робних резерви био је Радован Самарџија, који је разним мућкама овој институцији нанио милионске штете. Он је све вријеме свог мандата у пословању Робних резерви протежирао приватне интересе.

Према изворима Журнала, не постоји нико у ланцу пословања Робних резерви коме Самарџија није обезбјеђивао вишегодишње уносне послове са том установом, који су плаћани буџетском дознаком од око два милиона марака годишње.

Самарџија је као директор Робних резерви највећим дијелом радио у оквиру Министарства трговине и туризма и формално је био подређен министру Предрагу Глухаковићу. За Самарџијине мутне радње, тврде извори Журнала, Глухаковић је знао, али на њих није реговао, дијелом због утицаја оних који су Самарџију поставили на ту функцију, а дијелом из личне користи.

Журнал је раније писао да је Самарџија био тај који је осмислио да се робе Робних резерви складиште код приватних складиштара, којима је годинама из буџета плаћана лежарина за ускладиштење, која се кретала у распону од 1,5 до 3,5 конвертибилних марака по тони ускладиштених житарица, што је, када се све помножи и сабере током низа година, огромна цифра издвајана из ентитетског буџета.

Уз то Робне резерве уопште нису контролисале да ли је ускладиштено “народно жито” остало тамо гдје је похрањено, односно након оволико година упитно је да ли су приватници на лагеру сачували државно жито или су га, можда, продали, без обавезе да га надокнаде.

Самарџија је путем министра Глухаковића, у вријеме његовог првог министарског мандата, предложио да Робне резерве склопе уговор са фирмом “Фармланд”, власника Драгана Васиљевића.

Као што је Журнал раније писао, тим уговором Влада РС је обезбиједила 5.000.000 марака за набавку хиљаду јуница “Фармланду”, а Васиљевић, Додиков говедар, је заузврат требало сваке године да Робним резервама испоручи 90 телади. Још толико је Влада дала да се јунице прехране, а Робне резерве су се кредитно задужиле да би “Фармланду” обезбиједиле увоз јуница и њихову прехрану.

“Боље је да РС држи стоку, него конзервисано месо”, образложио је својевремено овај пословни потез министар Глухаковић.

На крају саге “Фармланд”, ова говедарска фарма више не ради, говеда су поскапавала, Васиљевић је остао дужан више милиона марака кредита добијених путем Инвестиционо-развојне банке, од “народног жита” ускладиштеног у “Фармланду” није остало ни зрна.

За то нико није одговарао, као ни за остале криминалне радње почињене путем Робних резерви.

Очекивало се, чак је било и најављено, да ће Тужилаштво БиХ подићи оптужницу против одговорних у Робним резервама због масу нелегалних послова и кривичних дјела, а онда је све утихнуло. Најављена оптужница гурнута је у неку од ладица Тужилаштва БиХ, а Робне резерве РС у стечај. И ником ништа. Осим што се и у овом случају потврдио образац према којем одговорни бивају амнестирани за сва недјела која су починили.

(Журнал.инфо)