Филмови као манипулација

Ових дана свједочимо да се поводом најављених снимања филмова о Изетбеговићу и Караџићу у јавном дискурсу „троши“ силна енергија, а ријетки су примјери указивања како је све то у функцији политичких интереса појединаца. Још мање имамо упозорења да ће ови пројекти служити за манипулације објективном истином и искривљивање свијести грађана. Таквим (квази)пројектима друштво и јавност би се требали супротставити.

Пошто је филм о Алији Изетбеговићу први најављен ред је да се прво позбавимо чињеницама које недвосмислено указују да исти неће садржавати објективну истину. Турске филмаџије свакако ће се дотаћи Алијиног глобално познатог дјела „Исламска декларација“ и биће занимљиво како ће успоставити корелацију између тог „памфлета“ и данашњег феномена познатог као Исламска држава/ДАЕШ.

Свако ко је прочитао „Исламску декларацију“ зна да је Алија Изетбеговић врло прецизно дефинисао механизме и пут успостављања и „исламске државе“ и Исламске државе/ДАЕШ. Први корак успостављања „исламске државе“ по Алији Изетбеговићу јесте „исламска револуција“. И управо се на простору Сирије и Ирака догодила револуција на начин описан у декларацији. Чак можемо рећи да је Алија прије готово пола вијека врло прецизно детектовао проблеме који ће довести до „исламске револуције“. Његово виђење проблема је у домену врлодобрих запажања, само су му „рјешења“ проблема катастрофална.

Сљедећи корак по Алији јесте успостављање „исламског поретка“ и ово се недвосмислено материјализовало у домену стварања данашње Исламске државе. У коначници је и проглашена Исламска држава, баш како то Изетбеговић предвиђа на трећем кораку („исламска држава“).

Сад, долазимо до питања: хоће ли турске филмаџије успоставити предње описане корелације? Неће и то из врло прагматичних разлога. Ту свакако треба подсјетити да је данашње турско руководство, чврсто привржено Тајипу Ердогану, логистички обезбиједило кључне претпоставке стварања Исламске државе. И то по моделу који је Алија Изетбеговић осмислио. Хоће ли то бити презентовано у филму? Одговор је непотребан.

У даљем треба подсјетити да Тајипа Ердогана званог „Султан“ и клан Изетбеговића (Алија и Бакир) веже вишедеценијско партнерство на бази истих радикално-исламистичких и секташких идеја. Зна се да су Ердоган и Изетбеговићи сљедбеници фундаменталистичких идеја глобалног покрета „Муслиманска браћа“. Но, мање је познато да исти тумаче постулате ислама на посебан, секташки, начин. У питању су „сљедбеници првих Селефа“ или у ширем контексту познатији као селефије. Због његових секташких тумачења ислама Исламска вјерска заједница (бивше) Југославије увијек се дистанцирала од Алије Изетбеговића. Зато је на чело ИВЗ БиХ давне 1993. довео свог истомишљеника и секташа Мустафу Церића.

За крај овог дијела текста треба истаћи да нас не би требало изненадити уколико Алију Изетбеговића у овом филму представе као „антифашисту“. Управо је дегутантно слушати ноторне лажи Бакира Изетбеговића о томе како је његов отац био партизан. Истина је да је Алија поратно (1946.) био позван на служење редовног војног рока у тада већ успостављеној ЈНА. Но, током служења рока је ухапшен због ширења фашистичке идеологије „Младих Муслимана“ и „Ел-Хидаје“ (осмишљене од стране Химлера лично), на каквој је почетно политички индоктриниран још као гимназијалац.

Сад се можемо посветити манипулацијама око снимања филма о Радовану Караџићу. На почетку морамо се запитати: зашто је Републици Српској требало 25 година да сними документарац о свом првом предсједнику, о политичком лидеру чије су заслуге у стварању Републике неупитне? Затим, запитајмо се и да ли би до снимања овог филма икада дошло да није најављено снимање филма и Изетбеговићу? Управо је дегутантно слушато образложења типа „тук на утук“, односно да је овај филм „одговор“ на најављено промовисање Алије Изетбеговића. Зар филм о Караџићу снимамо само зарад политикантских интереса Милорада Додика?

Кад смо већ код Додика, носиоца идеје о снимању овог филма, морамо се запитати колико ће Додик тежити ка објективној истини? Примјера ради биће интересантно како ће овај филм образложити чињеницу да је Радован Караџић био приморан постати „доктором Дабићем“. Да био је приморан!

Но, прије тога Караџић је био приниђен прекршити договор са Холбруком и поново се политички активирати. И није договорено прекршио зарад личних интереса, него због изузетно тешке ситуације у којој се нашла Република Српска, те након што су НАТО и „међународна заједница“ почели грубо кршити Дејтонски мировни споразум. Караџић је поштовао договор са Холбруком и тиме био заштићен од прогона, а онда је само због штићења интереса Републике Српске постао најпрогоњенија особа на свијету. Да би се спасио одлучио се на самозаштиту у виду трансформације у „доктора Дабића“.

У даљем морамо се запитати у каквим околностима је дошло до ове трансформације? Јавности су мање-више позната дешавања из 1997. године, када је Република Српска коначно сломљена и окупирана у мирнодопским условима. Зна се и да међународни хегемони и сва сила НАТО пакта не би сломили отпор Републике Српске да данашњи министар полиције Драган Лукач 10. септембра 1997. није извршио класичан државни удар. Овај државни удар рефлектовао се у домену насилног прекрајања воље грађана на предстојећим изборима, па и тиме да Додик постаје предсједник марионетске владе.

Елем, то није крај издајничке политике Додика, Плавшићеве и њиховог „уличног оперативца“ Лукача. Додик и компанија стављају се у функцију будућег немјерљивог злочина против српског народа – агресије на СРЈ. У продужетку Додик, као НАТО плаћеник, учествује у „Петооктобарској обојеној револуцији“ и противправном рушењу Слободана Милошевића. Чињеница је да су и Република Српска и Србија војнички се одбраниле од далеко моћнијег удруженог агресора, али и да су поратно окупиране због издајничког понашања најгорег шљама српског народа.

О спорним дешавањима која су довела до окупације Српске и Србије постоји фељтон/серијал текстова оквирног назива „Битка за Радована“, који је доступан на Нет-у, и који детаљно описује и догађања у региону, али и геополитичке и геостратешке аспекте сламања српског народа и улоге Радована Караџића у свему томе.

Хоће ли предње чињенице бити уврштене у филм о Караџићу? Обзиром да ће Милорад Додик „режирати“ филм очекивати је да неће. У ствари можемо с правом очекивати да ће Додик овај филм искористити зарад сопственог аболирања од одговорности за тешку издају и српског народа и Српске, па све до Србије. Да се не заваравамо ово ће бити филм о Милораду Додику, а у ком ће Караџићу припасти тек „главна споредна улога“.

Извор: бориславрадовановиц.блогспот.ба