Сјећање на великог песника

Живјело се скромно, па је Душко завршио браварски занат. Дванаест година радио је у фабрици вагона и кришом писао пјесме. (прву пјесму написао је са 22 године). Са 24 године преселио се у Сарајево и већ сљедеће године објавио прву збирку поезије.

Тада је одлучио да упише факултет, па је завршио књижевност. После пет објављених књига поезије, 1971.године запослио се на ТВ Сарајево, као уредник Омладинског програма. Доводио је у програм ондашње популарне музичаре, првенствено припаднике сарајевске рок сцене.

У то вријеме је своје текстове радо бесплатно уступао музичарима, а најпознатија је његова сарадња са „Бијелим дугметом“: „Главни јунак једне књиге“, „Блуз за моју бившу драгу“, „Пристао сам, бићу све што хоће“, „Шта би дао да си на мом месту“, „Има нека тајна веза“…Његове стихове певали су и Здравко Чолић („Главо луда“), Арсен Дедић („У намери да будемо исти“), Вајта („Златна рибица“, „Самоћа“), Јадранка Стојаковић, Индеxи, Тешка Индустрија („Живот је маскенбал“)…Око три стотине његових пјесама је компоновано и снимљено!

Душко Трифуновић је објавио више од 85 књига, највише поезије, а написао је и четири романа. Годинама је радио на Телевизији Сарајево, а памти се његова емисија из осамдесетих „Шта дјеца знају о завичају“ (снимљено је 96 емисија). По избијању рата у Босни, дошао је у Нови Сад, а целокупна имовина и књижевно дјело у рукопису су уништени. Од пјесама које је знао напамет, Душко је поново написао и објавио шест књига пјесама! Успио је да прикупи и поново објави укупно петнаест поетских књига и два романа, па је тако његово књижевно дјело остало сачувано. Душко је посљедње године живота провео у Новом Саду, живећи скромно. Преминуо је 2006.године и по сопственој жељи почива на брду Черат, у Сремским Карловцима.

ПРИСТАО САМ, БИЋУ СВЕ ШТО ХОЋЕ

Пристао сам бићу све што хоће,
Ево продајем душу врагу своме.
И остаћу само црна тачка
Послије ове игре кад ме сломе,
Кад ме мирно сломе.
Пристао сам бићу све што хоће.

Мислио сам да се звијери боје
Ове ватре која траг ми прати.
И то сам мислио.
А сад носим како ми га скроје,
По мени се ништа неће звати.
По мени се ништа неће звати.

Заблуде сам, ево, престао да бројим
Немам коме да се вратим кући.
— Немам коме…
Докле пјевам дотле и постојим,
Пријатељи бивши, пријатељи будући,
Пријатељи бивши…
Памтите ме по пјесмама мојим.