Орићеви злочини чекају казну

Истрага о ратним злочинима против команданта такозване Армије БиХ у Сребреници Насера Орића, у Републици Српској покренута је још 1994. године када је против њега поднесена кривична пријава Хашком трибуналу.

Због Орићевих монструозних злочина у Подрињу, и Окружно тужилаштво у Бијељини је 2006. године подигло оптужницу. На захтјев тог тужилаштва Орић је први пут саслушан 2008. године.

Већ наредне, 2009. године на захтјев Суда БиХ, истрагу у овом предмету од тужиоца из Бијељине, наводно због "осјетљивости и важности случаја", преузима Тужилаштво БиХ.

Да није било хапшења Орића у Швајцарској, у Тужилаштву БиХ се, вјероватно, не би ни сјетили да имају тај предмет, будући да је он шест година стајао у ладици.

Етничко чишћење и уништавање свега што је српско сребреничкој општини, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја наставиле су и наредних мјесеци.

Од почетка рата, па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу. Већина несталих још није пронађена и ексхумирана.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.

Прогон Срба почео је нападом на село Гниона на велики српски празник Ђурђевдан 1992. године када су Орићеве присталице на крсној слави заклале старца Радојка Милошевића, а слијепог Лазара Симића запалиле у кући.

Скоро све становнике села Чумавићи су заробили и затворили у логор
"пилићарник" у Горњим Поточарима гдје су их подвргавали тортурама и мучењима.

Затим су услиједили упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи /убијено 24 мјештана/, Карно, Крњићи, Брежани /убијено 32/, Магашићи, Загони /14 убијених у једном дану/, Залазје /69 убијених на Петровдан 1992. године/, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац /109 убијених од којих 68 14. децембра 1992. године/, Лозница /убијено 11 мјештана/ Сикирић, Подравање /32 убијених/, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године, када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.

Након проглашавања Сребренице заштићеном зоном Уједињених нација, требало је да се обави демилитаризација муслиманских снага. Умјесто тога настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини /више од 100 села укупно/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба у средњем Подрињу од којих око половине цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Према подацима Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, из ове општине је страдало 474 српских цивила међу којима је 57 жена, 65 стараца и деветоро дјеце. Са подручја ове општине још се као нестали води 50 лица српске националности.

Од 9.000 Срба који су живјели у сребреничкој општини, њих око 8.000 је протјерано и остало без кућа и многи се више никада нису вратили у своја порушена, попаљена и још необновљена мјеста живљења.

Извор: Миро Пејић/СРНА