Незадовољство расте у Српској

Сви ови протести, а било их је 2017. у Републици Срспкој више него ранијих година, имали су различите разлоге и поводе, али и једну заједничку нит: незадавољство реалним, конкретним решењима у „својој кући“, без уплитања у „високу“ политику.

Тако су железничари, драматичним штрајковима глађу, тражили редовну исплату плата и наканда за топли оброк и превоз, лекари у Зворнику су се побунили против смене директора којим су, тврде, били задовољни, текстилке у Херцеговини су стале у одбрану отпуштених колегиница, шумари су претили обуставом рада због непотписивања колективног уговора и смањења плата, а слични су мотиви натерали и просветаре у малим местима да одбију улазак у учионицу.

Просветари су штрајковали у Петрову на Озрену, Доњем Дубовику, Будимлић Јапри, Агићима, Поточанима, па и у школама у центру Фоче. Мотиви су били различити, од лоших услова рада до смене директора, али где год су ти штрјкови били оправдани и у складу са законом ми смо их подржали, каже председник Синдиката просвете и културе Републике Српске Драган Гњатић.

Расцепканост

У Билећи су штрајковале и текстилне раднице и медицинари у Дому здравља, а и просветари су припретили да ће кренути њиховим стопама. Ипак, много више буре и пажње изазвали су протести младих окупљених око групе „РеСтарт Српска“, организовани у Бањалуци, против куповине скупих службених аутомобила, те против политике која је довела до масовног одласка младих из Републике Српске. Ови протести су били привлачни медијима, јер су организовани такорећи пред вратима Владе Српске, и то на неуобичајено креативан начин.



Политичка аналитичарка Тања Топић оцењује да су медији најбољи савезници штрајкачима и демонстрантима.

"Сви ти протести и штрајкови су расцепкани, спорадични и међусобно неповезани. Да није медија они би били невидљиви и њихов би утицај био миноран", каже Топићева.

Узрочно-последична веза

Додаје да учестали протести јесу, у већини случајева, израз растућег незадовољства грађана, али да они због неповезаности и невидљивости немају нарочиту снагу.

"Нема те синергије која би их повезала и дала им масовност и већу видљивост", сматра Топићева.

Синдикална искуства сведоче да радници у Српској још не увиђају везу између лоше политике, корупције и свог тешког положаја, те да у многим случајевима нису спремни да преузму одговорност, удруже се са колегама које муче исту муку и боре се за боље услове рада.

"Када позовете раднике да штрајкују за своје плате или услове рада не можете их пушком натерати, неће да се замере шефовима, а када их њихов директор дигне на побуну, да би сачувао своју фотељу, сви се придруже",  каже један синдикални функционер, који је желео да остане анониман.

Свемогући Додик

Готово сви протести и штрајкови у Српској завршавају разговором са председником Српске Милорадом Додиком. Како објашњава Тања Топић, то је јасан показатељ да у Републици Српској већина грађана не верује институцијама.

"Влада уверење да постоји само један човек који је свемогућ и који држи кључ за решење свих проблема. У то верују и они којим је јасно да уставна овлаштења Председника Српске немају никакве везе са њиховим захтевима", каже Тања Топић и додаје да су најбоља илустрација таквог стања поступци железничара штрајкача глађу и лекара из Зворника.

Извор: Блиц