Однос са Србијом јавно коректан

Додик сваки мјесец поред Вучића пљује на државу од које узима паре и купује храну за унучад, патријарх 113% ентитет јавно назива најмлађом срБском државом, Николић јавно поручује да требају полако, као змија уз дрво, радити на одцјепљењу територије БиХ, комплетна влада србије отворено слави Младића... Шта очекујеш Иванићу???! Бакиру је прошао рок, задњи мандат, свако ко дође на његово мјесто ће бити 100 пута већи мангуп и има да вас зачепи и постави на мјесто на најмању провокацију, у то буди сигуран.

Еј бре муслимани, дзаба вам је, Република Српска је наса и ви не мозете говорити у њено име. Ниста није вјецно па ни дејтонска бих која це се распасти усљед немогуцности самоодрзања. Распали су се много веци од вас : СССР,,СФРЈ, и многе друге. Распастцете се и ви. Не моземо заједно. Сваком своје.,зеница и Кладсњ нису моји и не зелим их а ви би сте присвојили сто је моје. Немогуце

Е мој ре сад видим стварно да си неписмен.морас да писес и цитас седам дана цирилицу ,па онда седам дана да цитас и писес латиницу.ако ниси науцио доди ја цу те бесплатно науцити.аферим ре.

Мени изгледа да је Иванићу криво што Човић и Изетбеговић нису заметнули свђу ,па је сада призива.

Хтјели сте ви приграбити бих ,али нисте успјели.бих опстал и увијек це бити док је бога и свијета нек вам буде јасно свима.

Муслимани се овдје користе да би се Србима бацила прасина у оци ста се стварно десава на терену. Стварања велике Хрватске на стету понајвисе Срба у БиХ. Муслимани су само мантија.

Србима це много времена требат да схвате И прихвате истину. Многооооо! Цитајте мало измедју редова.Ко су вам водје ? Ста су радили? За кога? За сто? Додик ради оно сто је Карадзиц поцео. Продаја и предаја Хрватима све сто је Србско!!!!

Какве везе има ко пјева и ко инвестира и ко је сувласник српске авио компаније? Па највазније у свему је да то нису муслимани из Сарајава. А то сто муслимани из белог света инвестирају у Лондон , Њујорк или Београд не показује ниста. Какве везе има сарајевски муслиман са Арапином препуним петро долара? Да има везе арапин би инвестирао у тамни вилајет. Немојте околишавати. И релативизирати.

Е мој Попарићу ти не разумијес најбоље ситуацију. Овдје се говори о Бакировој оријенталној глави не зато што је плава па као личи на европску, него о мрачним исламистичким идејама које долазе из те главе. Какве везе има како неко изгледа, ријеч је о анадолским оријенталним сновима које сања бабо и његов син.

Цуј то неце Бакир пристат на компромис хехехе па по твом компромису Босна би требала поклонити земљу Србији..... Сто Србија не пристане на компромис па казе ето нека буде како Бакир казе? Лахко вам је тудзе давати сто ти недас комад своје земље или твој предсједник Додик? П.С. нисам цлан ни симпатизер ни једне странке у БиХ да се мене пита ја бих вас поклонио Србији и Хрватској а Бакира би послао у Индију нек ради за један долар на дан....

Види које ресурсе користи србија од Рс а никакву накнаду за то не плацају док народ у РС једва саставља крај са крајем. Доста је висе преко насих ледја развијање србије.

Нај веци Проблем бакиров сто СЕ јадан умислио да је БиХ дрзава и нека сила а незна да је нема постоји РС и федерација

ЈУРИЦА ПАВИЧИЋ: КАКО САМ У ЈЕСЕН 1993. НА СВИЛАЈУ СХВАТИО ШТО ЈЕ ТО РЕПУБЛИКА ХЕРЦЕГ-БОСНА 'Ми њима продајемо нафту. Они нама метке' Кад је прије само девет дана у Хаагу донесена пресуда којом је вођа војске босанских Срба Ратко Младић осуђен на доживотни затвор због ратних злочина, на двама странама постјугославенске етничке демаркације та је пресуда дочекана - очекивано - опречним реакцијама. У Федерацији БиХ, али и у Хрватској, пресуда је дочекана са саморазумљивом задовољством. Хрватске су новине подсјећале на Младићев крвави заповједни пут, писале о правди која је стигла касно, али сласно те исијавале задовољством што је међународно судиште осудило човјека којег Србија сама не би никад судила. У Србији и Српској реакције су биле опречне. С огорченом су се изјавом јавили Додик и Вулин, русофилске удруге и десничарске Двери. Новине су писале да је Хааг антисрпски суд који пропушта казнити Бошњаке и Хрвате. С осуђеним официром солидаризирали су се Академија и врх Цркве (патријарх Кирил), а ногометни су навијачи на двама утакмицама лиге УЕФА истакли транспаренте подршке “ђенералу”. Хрватски су медији, сасвим с разлогом, згрожено писали о Србији као друштву које није прошло отрежњење, које није освијестило злочине 90-их нити је у стању отрести се националистичке идеологије. Само девет дана касније, све нам те реакције изгледају као горка поруга повијести. Јер у тих девет дана улоге су се обрнуле. Обрнуле су се, при чему је игроказ остао исти, а текст непромијењен. Јер само девет дана касније исто је судиште с истим тамним тогама у истој дворани донијело још један праворијек који подвлачи црту за босанским ратом 90-их. А реакције на пресуду изгледају као “ремаке” оних прошлотједних, само с промијењеним улогама. Овај пут, Сарајево је оно које је пресуду дочекало са саморазумљивим задовољством, као правду која је стигла касно, али сласно. Реакције су у Хрватској, пак, готово истовјетне као оне недавне у Србији. Медији, државна и приватне телевизије запомажу и наричу над хаашком неправдом, с огорченим се изјавама јављају ветерани, градоначелници, саборски заступници и десничарске удруге. Новине пишу да је Хааг антихрватски суд који пропушта Србе и Бошњаке. На хаашку су пресуду као на неправду поцикнули Академија и повјесничари, а да имитација српског “сценарија” буде потпуна побринули су се осјечки навијачи који су хаашком самоубојици подигли транспарент. У неку руку, хрватске су реакције биле чак и горе од српских, јер у Београду нитко није разматрао замисао да у парламенту осуђеном ратном злочинцу одржи минуту шутње нити је предсједник владе сазвао пресицу у којој је стао побијати пресуду суда Уједињених народа. Смије ли се, дакле, по аналогији закључити како је и Хрватска друштво које није прошло отрежњење, које није освијестило злочине 90-их нити је у стању отрести се националистичке идеологије? Одговор се сам даје. А у цијелој причи око пресуде везане уз политичку творевину звану ХР Херцег-Босна најглупље је то што се хрватска политичка јавност данас унисоно збија у обрану политике о којој ни 90-их није мислила ништа доброга. Јер - увијек наново вриједи подсјећати - и 90-их је сваком разборитом било јасно како је политика коју је један дио ХДЗ-а водио у БиХ била у ратном смислу контрапродуктивна, у политичком самоубилачка, у моралном одурна, а законском криминална. И тада је било јасно да је то политика с којом Хрватска забија нож у леђа (тада још) једином оружаном савезнику, с којом је распршила и ослабила властите војне снаге, продуљила рат за барем двије године, довела себе на сам руб међународних санкција те се у глобалној перцепцији претворила из неупитне жртве у тек још-једну-од антипатичних националистичких државица које се кољу. Била је то политика због које се Хрватска довела у ситуацију да морално и законски одговара за размјере злодјела какви нису постојали с ове стране Динаре, Камешнице и Саве. Јер Хрватска 90-их сасвим сигурно није била бајно мјесто, била је то земља у којој су се догодили и Лора и Кулине и Медачки џеп, али ипак није била земља која иновјерце организирано депортира у концлогоре нити земља која суставно, механизацијом руши богомоље и сравњује повијесне језгре градова. Подупирући ХРХБ, Хрватска је то постала. Најгоре је то што мишљење које овдје износим 90-их није било нимало авангардно. То није био став који је 90-их у Хрватској заступала малобројна, елитна “друга Хрватска” или мајушна контракултура изолираних пацифиста. Мишљење о хрватској политици у БиХ као о поразној, криминалној погрешци било је тада масовно присутно у Хрватској, а заступали су га лијева и десна опозиција и добар дио ХДЗ-а. То мишљење уједињавало је праваше и есдепеовце, Ферал Трибуне и Загребачку надбискупију, знатан дио ХДЗ-а, цивилно друштво и готово све новине. Да је тому тако једнако су сматрали и Рачан и Хасанбеговић, и Манолић и Иво Банац, и Аркзин и босански фратри, и Карамарко и ХОС. Због те политике Стипе Месић је напустио ХДЗ, против ње је кардинал Кухарић писао отворено писмо, а Славко Голдстеин је због ње срочио позив Фрањи Туђману да дâ оставку. У међувремену објављени транскрипти показују да је та политика и у самом ХДЗ-у била извор озбиљне нелагоде те да је у свом изворишту имала спој приватних антимуслиманских предрасуда Фрање Туђмана те земљачких интереса групе херцеговачких политичара. Кад је након предуге двије године та политика 1994. ревидирана Wасхингтонским споразумом, у Хрватској је и лијевима и либералнима и деснима лакнуло, а Хрватска је у мање од 12 мјесеци добила рат. Кад се све то има на уму, утолико је несхватљивије што се данашња Хрватска од Владе до телевизије и од новина до Академије и ногометних навијача зајапурено сврстава иза такве политике која је по нацију била штетна, а успут и криминална. Хрватска данас није кадра разговарати о својој босанској политици чак ни онолико трезвено колико је била кадра усред рата 1993., кад су српски положаји били онкрај Велике Горице, у Окучанима и Ружићу. То само свједочи до које су мјере шаторашка револуција, Црква и медији у данашњу Хрватску утиснули репресију, страх и забрану мишљења. Рат 90-их постао је у Хрватској недодирљива света крава у најгорем смислу ријечи, а та недодирљивост тиче се аспеката који су чак и у самом рату били тема отворене дебате. На крају пута, постали смо земља која с тронутошћу пали штерике осуђеном ратном злочинцу. Од ослобађајуће пресуде Готовини и Чермаку па све до данас, ветерани и хрватска конзервативна политика махали су пресудом за Олују као неком врстом легалистичке метле којом су пријечили и ма какав разговор о контроверзама хрватског ратовања ‘90-их. Тај аргумент сад би им могао запети у грлу. Наиме, исти суд који им је био добар (а Србима лош) кад је ослободио заповједнике Олује, сада је правомоћно за злочиначки уротнички потхват осудио никог другог доли - Фрању Туђмана. Укратко, човјек по којем се у Хрватској зову аеродром и студентски домови, улице и тргови те којем су у низу хрватских градова и села подигнути кипови сада је формално криминализиран правомоћном пресудом суда Уједињених народа. Стога би се доиста могло поставити питање легалистичке досљедности - треба ли, наиме, друштво која је свесрдно пригрлило пресуду за Олују ‘95 сада исто учинити и с овом? Не би ли требало, у складу с легализмом, сада поскидати све те споменике, преименовати тргове и аеродром? И ако то не чинимо, по чему се разликујемо од навијача Звезде који с банером на окуци пркосе “антисрпском трибуналу”? Ово питање није само питање из апстрактне етике. Оно је истодобно и реалполитичко питање. У идућим десетљећима пријатељски ће и непријатељски државници слијетати на аеродром који држи француски концесионар, а који се зове по човјеку из правомоћне пресуде. У идућим десетљећима, Хрватска ће свијетом ићи с тим биљегом. О чему год Хрватска имала мишљење - био то Пирански заљев, дигитална агенда или пољопривредна политика ЕУ - то ће мишљење бити инфицирано, бит ће то мишљење земље која је у парламенту одржала минуту шутње правомоћно осуђеном, која се пресицама свађала са судом Уједињених народа те којој се аеродром зове по човјеку из пресуде тог суда. Ходат ћемо около с биљегом на образу, а ако желимо сазнати какав је то осјећај - није проблем: питајмо Србе. Они то знају. А док ово пишем, пада ми на памет један тренутак из ратне јесени 1993. У том тренутку ја сам војник 6. сплитске пуковније и ноћим на бојишници, у некој сеоској далматинској кући на обронцима Свилаје. Тих тједана фронт је миран, но повремено се ипак пуца, а пријеко - на српској страни - опјевани су Баљци и Мирловићи из којих нас каткад рокну минобацачем. У сеоској кући од блокета преко агрегата гледамо ТВ. На ТВ-у је дневник. А на дневнику, прилог о политичком сусрету двојице будућих актера оптужница - Радована Караџића и Јадранка Прлића. Сусрели су се у Ливну, с ону страну Камешнице, ни пола сата аутом од точке на којој сам ја тада био. Прилог је извјештавао да су лидер РС-а и лидер Херцег-Босне - цитат - “у срдачном разговору договарали господарску сурадњу”. Нетко од мушких у маскирним трлишима који су сједили око мене згурани у сеоској кући утом је јетко примијетио. “Ми њима продајемо нафту. Они нама метке. Они ће с том нафтом возит тенкове. А ми с тим мецима пуцат на њих.” Никад - ни до данданас - нисам чуо бистрију и језгровитију оцјену оног што се звало Република Херцег-Босна.

Нека Србија остави Босну на миру.......

Па над СЕ мого СА њима постици договор и ако постигнете преко ноци одказу такав му је и бабо био

Као сто Додик реце да му не смета Пељески мост тако ни Босњацима не смета граница око Рудог.

Младене, муслимани се понашају по принципу - нека комшији цркне крава. Од потпуно рационалног и разумног праве ирационално и свима стављају омчу око врата а понајвише сами себи. И то траје још од времена оног фундаменталисте Алије Изртбеговића који је својевремено посијао сјеме и сад је оно никло не само код његовог сина него и код многих сљедбеника те фундаменталистичко-исламистичке идеје. Није проблем што је тамо неки Бакир некооперативан и што једно ради а друго мисли. Такви су и они који га јавно критикују а тајно би радили и раде исто што и он. Каква је разлика између неког апаратчика Бећировића из Лагумдзијине партије или неког из СББ па чак и муслимана из ДФ у односу на Бакира? Никаква. И они сенисто понашају и отровне стреле шаљу према било каквој идеји која долази из БГ или БЛ! И зато имамо такво стање које је Иванић одлично оквалификовао и наслутио шта у својој оријенталној глави смишља Бакир тај сљедбеник ригидне Ердогановске политике. Никад то што они зову БиХ неће бити оно што сарајево које базди на ћевапе и ратлук мисли. Никад. Нема везе границе, посјете , састанци, кисели осмијеси... Они призивају Истанбул и Техеран а не виде даље од Требевића. Само читајте Андрића и све ће бити јасно.

Ко је теби иваницу дао право да прицас у име босњака,кад увијек говорис и дискутујес против њих.ја те нисам никад цуо да си позитивно говорио о босњацимма и увијек у негативном смислу.