Анализа: Ивановић и Крстајић - без шминке...!

Званично, једина дужност капитена јесте да пред почетка утакмица присуствује судијском бацању новчића. Он чак не мора ни да буде тај који ће примити пехар у случају неког великог тријумфа. Строго по правилима фудбалске игре, нема ни ништа већа овлашћења од саиграча када је у питању комуникација са судијама, мада постоји прећутан џентлменски договор да баш капитен буде тај који ће расправити неке спорне ситуације са људима у црном. На папиру, дакле, скоро па протоколарна функција. У пракси уме да буде другачије. Не увек, јер прегршт је случајева у којима капитен баш и није онај са највећим утицајем на терену. Али кад имаш правог капитена, онда имаш и прави тим. Довољно је само видети какав утицај на екипу има Ђанлуиђи Буфон у Италији или КристијаноРоналдо у Португалији, да не набрајамо даље.

У Србији, међутим, питање капитена далеко је премашило симболику бацања новчића. У Србији је Младен Крстајић одлуком да ражалује Бранислава Ивановића и траку уручи Александру Коларову бацио коцку. Одиграо је на све или ништа. Могло је то - и требало је, око тога нема расправе - много лепше да се уради, али и овако: право је селектора. И његова одговорност. Успе ли, биће опеван. Не успе ли, биће провучен кроз блато. Уосталом, на врло сличан начин је и сам Крстајић доспео на селекторску функцију. Само што је тада руководство ФСС преузело ризик. И одговорност.

И баш због тога помислио је део јавности да ће Крстајић бити само марионета у рукама челника са Теразија, али промена капитена показује да то баш и није случај. Не, ражаловање Ивановића после шест година јасна је порука Крстајића да планира да селектира и направи тим по свом укусу. Јер одмах да се разумемо: Ивановићева смена је Крстајићева и само Крстајићева одлука. Нико му ништа није суфлирао са врха, никаквих сукоба у екипи није било. Просто, селектор је проценио да ће Коларов - који се ни крив ни дужан нашао у помало непријатној ситуацији - уз помоћ Немање Матићабоље обављати капитенске обавезе.

Наивно би међутим било поверовати да се ту крије само способност Коларова да снагом ауторитета изазове некакву реакцију у тиму. Питоми карактер Ивановића заиста не чини генералом који стреља погледом, мада је и он умео да посаветује или можда боље рећи приговори саиграчима. Додуше, углавном док је био вреле главе, одмах после утакмица. У осталим ситуацијама пажљиво је бирао речи, а како је заиста изгледао његов однос са колегама између четири зида приликом окупљања у Старој Пазови вероватно никада нећемо знати. Очигледно да Крстајић није био задовољан оним што је видео још док је био помоћник Славољуба Муслина, а пре свега током оне турнеје по Далеком истоку када је и преузео диригентску палицу.

Да размишља о Ивановићевој смени могло се начути још тада. Уосталом, не би тако важну одлуку донео преко ноћи. Коначан потез објављен на јучерашњој конференцији за новинаре ипак је изненадио све. Ивановића понајвише. У Београд је дошао неспреман за овако нешто. Баш  пре конференције му је саопштено да више неће бити капитен.

И сад је кључно питање: како ће реаговати?

Кључно из више разлога. Ивановић је годинама био недодирљив у репрезентацији. Квалитетом је то заслужио. Селекторова рокада међутим говори да су та времена прошла. Уосталом, рекао је већ Крстајић да се стил игре неће много мењати у односу на пријатељске утакмице са Кином и Јужном Корејом. А у та два меча Орлови су се вратили на формацију 4-2-3-1 у којој је Антонио Рукавина заузео место десног бека - годинама дефицитарно у Србији - док је Ивановић враћен на место штопера.

Крстајић то није рекао - штавише, устврдио је да Бане има још штошта да пружи репрезентацији - али били бисмо наивни и када не бисмо поставили питање да ли је узимање траке само најава Ивановићевогкраја у стартној постави Орлова? Можда не пре Мундијала, али ускоро. А можда и баш на Мундијалу, иако је Ивановић, мада се у фудбалу не живи од старих заслуга, свакако заслужио место у авиону за Русију. 

Било како, на штоперским позицијама конкуренција је много јача него на десном беку. Ту су Никола Максимовић, Матија Настасић, Душко Тошић, па и мање искусни Милош Вељковић и Вујадин Савић, на стенд бају и Јагош Вуковић, Немања Милуновић, Урош Спајић, зашто не и Немања Пејчиновић? Сви они, то је више него јасно, могу само да сањају Ивановићеву каријеру, али поента је у томе да Бане више није незаменљив у Крстајићевим очима. Опције постоје. Док је играо десног бека малтене их није било. А селектор ту верује у Рукавину, вратио је и Душана Басту…

Начин на који је Ивановић смењен - а овде не мислимо на то што је све урађено без много такта, па и уз мало непоштовања према свему што је Бане представљао у последњих, занимљиво, тачно 13 година откако је дебитовао за А тим - сведочи да је Крстајићев став такав да захтева хитно решавање проблема. Да појаснимо: такав да захтева експресну реакцију, јер би у супротном проблем могао да ескалира. Да није тако, чекало би се да прође Светско првенство, па би се онда решавало у мирнијим околностима.

Даље, као бишвем штоперу, Крстајићу би последња линија тима требало да буде специјалност и да је сасвим задовољан оним што Ивановић пружа на терену вероватно би га толерисао до самог турнира. Што све наводи на закључак да се Ивановићу ближи крај у репрезентацији, осим ако не прихвати значајно мању улогу у тиму којим је до јуче командовао. Истина, када му је пред меч са Македонијом у Скопљу Синиша Михајловић узео траку, па и место у првом тиму - што ће рећи да Крстајић није једини који има другачије схватање капитенске роле -  Ивановић је господски издржао. Михајловићу се идеја обила о главу. У Скопљу смо изгубили и суштински ту остали без шанси да се домогнемо Светског првенства у Бразилу. Звао је Михајловић Банета потом у помоћ, било је већ прекасно.

Сад је ред да проба Крстајић. Уосталом, како је сам Ивановић рекао коментаришући честе смене у ФСС…

“То је део нашег менталитета. Ми, реално, никада нећемо радити у мирним условима, јер је то тако код нас”.

Било је у то интервјуу за Магазин Спортског журнала из марта 2016. године. У истом интервјуу приметио је и следеће.

“Мислим да некада нисмо довољно искрени и директни једни према другима и да то ‘изгледа нашминкано’ и лепо. У клубовима, нарочито на врхунском нивоу, постоји много више несугласица, конфликата, директних расправа и прича за добробит тима. Овде смо генерацијски близу, добри смо пријатељи и ретко кад избије између нас чак и нека мала варница. А волео бих да их је више. Откако сам дошао у репрезентацију мислим да су атмосфера и односи између играча феноменални. Можда смо некада превише добри једни према другима, прећутимо неке ствари, пропустимо да кажемо у лице оно што би требало за добробит екипе“.

Ивановићу се жеља испунила. Крстајић је скинуо шминку. Сад да чујемо одговор. На терену ако је могуће …

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт