Ћопићева смрт највећа мистерија

Овако говоре свјежа сјећања на то како је већ остарјели пјесник Ђуро Дамјановић у биртији Филозофског факултета у Бањалуци, док је овај још био у згради данашње Академије наука и умјетности Републике Српске, обиљежавао годишњицу смрти свог узора, земљака и брата по перу Бранка Ћопића.

Ћопић је на данашњи дан сад већ далеке 1984. године направио једну од највећих забуна у историји српске културе. Извршио је самоубиство скочивши са савског моста који се зове Бранков - по Бранку Радичевићу, да бисмо ми данас мислили да се зове по њему. Ко је и помислио тако, вјероватно није погријешио јер је и Ћопић добио име баш по пјеснику Бранку Радичевићу, што је својеврсна иронија. Шта се, међутим, догодило на дан Бранкове смрти?

Званични извјештаји тог доба казивали су "нервно растројство", но Томо Курузовић, глумац и најбољи интерпретатор Ћопићевих дјела, те његов кућни пријатељ прије три године говорио је другачије.

"Какво нервно растројство, Бранко је отишао јер није могао да поднесе терет разочарења. Говорио је, послије његове 'Осме офанзиве', како су га питали: 'Каква ти је то та осма офанзива, кад је било званичних седам?' Он је одговарао на свој начин - да је то његова лична побуна против новокомпонованих првобораца који се боре 'за свиленгаће, а растурају своје породице'. Тако је говорио Бранко", свједочио је Томо Курузовић о оном што се мање-више знало, а то је да Ћопић више није могао поднијети људе у мантилу који га прате и обигравају око зграде гдје је још живјела и пјесникиња Десанка Максимовић.

Ћопић је отишао заувијек, говорио је Курузовић, као опомена да се спрема распад државе и нови рат.

"Оде, прије црних коња и црних коњаника и све ми се чини да и данас чујем оно што ми је говорио: 'Ви храбри живите и опет преживљавајте оно црно и оно прошло. Оно што вам поново долази. Ја не могу и нећу", сјећао се Курузовић у једној од својих посљедњих изјава за медије, а шта то Ћопић није могао и хтио, уз чашицу љуте, причао је Дамјановић...

Као Бранков земљак он је често у Београду посјећивао чувеног писца, а овај му је помагао, више пута и новчано, док му на крају није пронашао и посао.

Да је Ћопић умро 26. марта Дамјановић је сазнао дан послије у "Просвети", на редакцијском састанку, гдје је радио као лектор управо захваљујући једној вечери са Бранком. Посао је уговорен, а Бранко је отишао први, кришом плативши рачун.

"Кад сам чуо да су ме примили у 'Просвету' истог тренутка звао сам Ћопића, рекао му да су ме примили и да ја сада желим да га позовем на вечеру, одмах или када то он хоће, у 'Лондон' или 'Клуб књижевника' или гдје хоће. Он се мало као насмијао и само рекао: 'Ха-ха'! Нисам га частио вечером, јер је Ћопић убрзо, једне вечери, окончао свој живот", остало је записано иза Ђуре Дамјановића, који је дуго година жалио за Ћопићем.

Данас, када су нас напустили и Дамјановић и Курузовић, и када је живих свједока који су друговали са Ћопићем све мање, остало је само оно што је битно, а то је Ћопићево књижевно дјело. Више пута оспоравано, али одавно бесмртно, оно је данас све што је био и остао Бранко Ћопић.

"РУЧАК СА ЋОПИЋЕМ"

У хотелу "Лондон" седели смо скупа

Бранко Ћопић и ја, после дође супа

Седели смо дуго у кафани тамо

Пијућ' после пиће ал' са соком само

Као што је лишће увек слатко кози,

Причали смо опет највише о прози

И помало већ нам почиње да смета

Што смо се ми нашли на нишану света

Седели смо, тако, тог сусрета током

Пијућ црну кафу ал' само са соком

Лишће, жута јесен, мора да је фино

Онима што сада пију наше вино

Усред разговора (упрозили: ко ће...)

Столу крочи дама: аутограм хоће

Погледасмо даму, и у томе часу

Разговор о прози некуда се расу

И ту на том столу сред празних тањира,

Треба Бранков потпис, ал' нема папира

Дама тужно рече, гледајућ' салвету:

"Зар баш сад да нема папира на свету?"

Сналажљивост људска завладала свуда,

Донесоше папир зачас однекуда

И преко папира на чистини листа

Помало дрхтаво потписа се биста

Подне се на сату већ одавно клати,

Ручали смо небо, јесен ручак плати.

Ђуро Дамјановић

Извор: НН