Загреб тражи документа о НДХ

Иако се у својим захтевима да им се врати грађа, коју су партизани запленили 1945. године, представници Хрватске позивају на Анекс Д Споразума о питањима сукцесије из 2002. године, хрватски историчари и институције ће морати да се задовоље копијама докумената, наводи лист.

Директор Архива Југославије Милан Терзић сматра будалаштинама такве захтеве за предавање историјских докумената будући да архивски фондови, па и они из времена НДХ, не могу тек тако да се цепају и да из њих узима ко шта жели.

- Ако Хрвати хоће документа, нека дају новац и ми ћемо им их скенирати, као што то раде Словенци - навео је Терзић.

Он је истакао да не зна због чега је ова прича актуелизована јер је званичан став архивске струке у свету да се фондови не могу "цепати".

Некадашњи директор Архива Југославије Миладин Милошевић потврдио је да Хрвати одавно желе ту грађу, али да им је на њихово питање када ће Србија да је врати, узвраћао контрапитањем: "Зашто траже документацију квислиншке државе с којом формално-правно неће да имају континуитет?"

Милошевић је нагласио да документација из прве руке говори о зверствима усташа над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата.
 
Кључна документа НДХ чувају се у Београду, а највећи де је у Војном архиву, док се нешто документације, која још није пописана, чува и у Министарству спољних послова, али и у Музеју жртава геноцида.

Музеј југословенске кинотеке чува више од 200 пропагандних филмова НДХ, такозваних филмских журнала, а у Музеју историје Југославије налази се и колекција од 120 грамофонских плоча са говорима Анте Павелића, док нешто од те грађе постоји и у Музеју Војводине у Новом Саду.

Директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић претпоставља да су партизани и пре уласка у Загреб, 8. маја 1945. године, имали своје људе у граду који су их обавестили где су била склоњена државна и војна документа НДХ.

Како наводи Ђурић, комунисти су у посед личне Павелићеве архиве дошли касније, 1946. године, вероватно преко секретара Алојзија Степинца.

(Срна)