Не плачи, Ђиђи, ниси сам: Најбољих 11 без трофеја ЛШ...

Неутралним љубитељима фудбала онакав крај четвртфиналног окршаја у Мадриду због њега је вероватно најтеже и пало. Због Ђанлуиђија Буфона. Свако ко воли фудбал обожавао је Ђиђија.  Па чак и ако је мрзео Јувентус, не би му било толико жао ако би се торинска Стара дама попела на кров Европе зато што би то значило да Буфон иде у пензију са оним једним великим пехаром који му је недостајао.

Фудбал је ипак сурова работа и не мари за емоције, него само за резултат, а он каже да је Буфон своју последју сезону у Лиги шампиона завршио у четвртфиналу, поразом од Реала, искључењем после контроверзног пенала свираног због прекршаја Медија Бенатије над Лукасом Васкезом.

Ђиђи је био бесан, свом снагом је оплео по судији Мајклу Оливеру, али све то неће променити исход меча. Ни чињеницу да Буфон у пензију иде као светски првак са Италијом из 2006. године, али без трофеја Лиге шампиона.

Боли, али није једини који је то морао да истрпи. Штавише, подугачка је листа великих мајстора фудбалске игре који нису имали среће да подигну “ушати” пехар. Кажемо срећу, јер већина их је играчким квалитетом заслужила сва могућа признања. Али много ствари треба да се поклопи да би се узело оно највредније у клупском фудбалу, а ни многим велемајсторима се није поклопило.

Отуд и једна логична тема, када би састављали најбољи тим од играча који нису освајали Лигу шампиона ко би ту улетео? Тим је импресиван!

На голу наравно Ђанлуиђи Буфон, џаба му финала из 2003, 2015. и 2017. године. Прво Милан на пенале, па Барселона и прошле године Јувентус нису му дозволили да се попне на сам врх.

Дефанзивна четворка као стена чврста: Лилијан Тирам, који је играо уз Буфонау том финалу из 2003, Фабио Канаваро, није чак ни играо финале, Лотар Матеус (стао на последњем кораку 1987. и 1999), те Ђорђо Кјелини. Тројица играча Јувентуса у последњој линији, уз голмана, довољно сведоче о Јувентусовој трагичној судбини у последње две деценије у Лиги шампиона.

Притом, ни њих четворица нису једини из Јувентуса, јер трио у везном реду почиње са још двојицом - Павелом Недведом и Патриком Вијером. Истина, овог другог више везујемо за Арсенал или касније Интер, док је у Торину провео само једну сезону. Милан је напустио усред сезоне у којој су Нероазури и освојили Лигу шампиона, али њему се не пише.  Недвед је најближи био те 2003. године, мада финале није играо због картона у судару са Реалом. И да не буде да је баш цео везни ред резервисан за Јувентусове играче:Франческо Тоти у тиму. Сви већ знате за принца Рима. Било би помало иронично када би неким чудом баш сад Рома узела тај пехар, тек пошто је Тоти отишао у пензију.

У нападу, још три аса: Златан Ибрахимовић - и о томе све знате, па велики Роналдо (ни он није играо финале), на крају и Ернан Креспо, који је чак био и двоструки стрелац у оном епском истанбулском финалу Милана са Ливерпулом само да би у другом полувремену гледао како се топи предност Росонера од три гола разлике.

Наравно, још много је великих мајстора који би могли да конкуришу за место у овом тиму, али утисак је да је ово 11 највећих. А ако вам то није довољно, на клупи би могли да седе Денис Бергкамп, Сеск Фабрегас,Михаел Бала, Филип Коку, Руд Ван Нистелрој… Са диригентском палицом ко други него Арсен Венгер са својих 19 сезона у елити и финалом из 2006. године.

Пада ли вам још неко на памет?

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес