Имамо играче за велике и мале утакмице, Радоњић је за велике!

„Постоје мајстори за велике и мале утакмице. Савићевић је за велике“. Тим цитатом је једном приликом легендарни Фабио Капело описао непоновљивог Генија и у кратким цртама осликао суштину фудбалског дара и постојања једног од највећих мајстора који су рођени на овим фудбалским просторима.

Немања Радоњић је миљама далеко од висина које је достигла некадашња десетка Црвене звезде и Милана, али им је основа заједничка. Радоњић је играч који мора и треба да решава само велике утакмице. Синоћ је на стадиону Рајко Митић још једном показао да у његовим фудбалским могућностима не постоје горње границе лимита.

Када су сви на највећем српском стадиону, па и његов чувар Мирослав Вулићевић, очекивали да ће поновити свој класичан дриблинг и повући лопту у простор, он је у стилу великих мајстора „сломио“ зглоб и погодио тамо где Владимир Стојковић није могао ни да помисли да ће покушати да гађа.

„Ако мене питате, не морам више ниједан да дам“, рекао је Радоњић после дербија.

Можда та изјава није била у складу са спортским принципима и постулатима, али је била искрена до коске. Јер, то је Немања Радоњић.

Звездина публика нема право да очекује више од овог момка, који је тек ове зиме одрадио припреме на начин на који то чине прави фудбалски професионалци. Али, шта више и очекивати? Погодио је када је требало да се сломи отпор Краснодара и поведе екипа ка групној фази такмичења. Дао га је БАТЕ Борисову на отварању Лиге Евопе и погодио је сада када је требало да се овери шампионска титула. Реч је о играчу који је створен да решава велике утакмице.

Наравно, велике заслуге за овакав напредак Немање Радоњића иду на адресу Владана Милојевића. Педантни тактичар и врхунски педагог успео је да уђе у главу несташног момка и извуче макар један део његовог бескрајног талента на површину, али и да добије оно што је потребно Црвеној звезди. А то је крило које ће поново дизати Маракану на ноге.

Гол против Краснодара стигао је из фудбалског, али можда не и превише резонског покушаја, док је неочекивани ударац у 18. минуту вечитог дербија био плод чистог фудбалског мајсторства. Не стеченог и наученог, већ урођеног.

За Радоњића ова сезона мора да представља само почетак једне каријере која може да достигне небеске висине. Почетак, који уз адекватан рад на финесама може да донесе још већи квалитет. У стручном штабу Црвене звезде су показали да су у стању да ураде то. Након промашаја против ЦСКА и уласка у психолошку кризу, Владан Милојевић је урадио кључан потез, склонио га је из првог плана и спречио га да уђе у још тежу дубиозу, а онда га је бацио у ватру баш кад треба. Да не изгори, већ да поново експлодира.

Стопостотна шанса против Армејаца, коју је одбранио искусни Игор Акинфејев, заправо је дала јасну слику основног проблема са којим се Радоњић суочавао, а то је рутинска реализација. Стога је протеклих неколико недеља пажња усмерена ван терена, на индивидуални рад са помоћним тренером Миланом Косановићем и резултати су стигли онда када су били најпотребнији.

„Питајте баш њега (Косановић, прим.аут.). Последњи шут на загревању сам баш тако дао. Видео сам да има простора између два играча и шутирао”, описао је Радоњић гол у 157. вечитом дербију.

Играчи који су створени за велика дела одлуке доносе у делићу секунде, а Радоњић резон је баш био такав. Можда га у наредних шест кола неће бити нигде. Можда се до краја сезоне више неће уписати у стрелце, али је извесно да ће на свом нивоу бити ту почетком лета, када почне нови Звездин поход на групну фазу такмичења. Овога пута Лиге шампиона.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт